НАСЕОБИНЕ У АНТИЧКОМ И РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Према истраживањима археолога др Душана Поповића (1994) наведено је да су најмоћније градине биле на Дунаву у Сурдуку, Белегишу и Новим Бановцима, које ће касније еволуирати у келтске опидуме и римске каструме. На простору општине Стара Пазова ове праисторијске локације с насељима градинског типа биле су лоциране у долини Дунава, на локалитетима у Белегишу ( Шанчине, Градац и Југовићев брег), Новим Бановцима (Градина или Пургер), Сурдуку ( Градина) и Старим Бановцима ( Бели брег).

Период праисторије окончава се доласком Римљана средином 1. века старе ере.У почетку су интереси Римљана били искључиво војно-стратешког карактера, од 3. и 4. века нове ере, поред војних утврђења Римљани подижу читаве градове, граде путеве, хидромелиорационе канале, мостове. Бавили су се махом земљорадњом, узгајали су винову лозу, подижу бање и лечилишта. Како би заштитили линију северних граница Царства и учврстили позицију дуж провинције Паноније, у сремском делу лимеса формирали су бројна утврђења која су их штитила од упада варвара.Тако су на десној обали Дунава утврђени следећи римски градови на територији општине Старе Пазова: Бургенае (Нови Бановци) и Риттиум ( Сурдук). Оба каструма представљала су важне карике у ланцу обрамбених утврда на лимесу.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У БЕЛЕГИШУ

Белегишка култура је култура бронзаног доба која је захватала области Срема, Бачке, Баната и Шумадије, а у југоисточној Румунији је сродан локалитет Кручени. Ова култура, иако мало распрострањена, има велики значај, јер представља спој између културе Паноније, Карпата и централног Балкана. Сматра се да директно потиче од Ватинске културе.

Сам назив Белегишка култура увео је проф др Никола Тасић (археолог, научни саветник, проф. на Филозофском факултету, члан САНУ и Европске академије наука и уметности) 1967. године који ју је видео као самосталну целину. Језгром Белегишке културе сматра се подручје Срема због великог броја налазишта, већином некропола а ређе насеља. Први материјал који се данас сврстава у Белегишку културу ископао је Јосип Бруншмид ( доктор археологије рођен 1858.године у Винковцима) у првој половини 19. века у Сурчину. Главна налазишта ове културе су насеља на Гомолави, у Јакову, некрополе у Белегишу – Стојића гумно, Сурчину, Војиловици, Ковачици и Карабурми (Београд).

У непосредној околини села Белегиш у Срему, посебно уз обалу Дунава, забележен је низ локалитета (Градац, Шанчине, Бродић, Чобановића сурдук) (Сл.бр. 1/1), а неки од њих су у већој или мањој мери истражени.

На локалитету “Шанчине” у Белегишу ископано је вишеслојно насеље одбрамбеног карактера. Припадало је енеолиту, култури бодрог-керес-турске и вучедолске групе, и бронзаном добу ватинске групе (Д.Поповић, 1994). Од 1954.године са мањим прекидима до 1965. вршена су археолошка истраживања на секторима Шанчине, Градац и Стојића гумно. Материјал са ових истраживања се налази у Завичајном музеју у Земуну, који је данас у саставу Музеја града Београда. Као испирација за прва рекогносцирања овог терена послужио је један налаз из Белегиша, који је чуван у локалној школи и који је указивао на постојање некрополе спаљених покојника. Према подацима добијеним од учитеља – налазача, у питању је био гроб са урном и керамичким гробним инвентаром. Цео налаз опредељен је у рано бронзано доба. Ископавања у сектору Шанчине-Градац-Стојића гумно одвијала су се у оквирима комплексног проучавања теме “Културе равних поља са урнама у Војводини”. Током истраживања некрополе на Стојића гумну 1954. и 1955. године, вршено је и рекогносцирање осталих локалитета у циљу утврђивања насеља које би било везано за ову некрополу.Тада је утврђено да се некропола са сигурношћу може везати за земљано утврђење на локалитету Шанчине, који је удаљен око 500 м. На том месту налажени су као површински материјал фрагменти керамике и други објекти материјалне културе који указују на живот насеља од неолита до турског периода ( XВИИ век).

Мања заштитна археолошка истраживања на локалитету Белегиш-Градац, које је од Шанчина одвојено само једним усеком, који је вероватно новијег датума и који се спушта према Дунаву, изведена су 1954.године, да би се у наредним кампањама прешло на истраживање насеља на Шанчинама. На локалитету “Градац” истражена је некропола спаљених покојника са ритуалним начином сахрањивања, хронолошки опредељена у рано бронзано доба, а културно опредељена као винковачка. Поред некрополе констатовани су појединачни налази вучедолске културе и остаци једног насеља с краја бронзаног доба.

На локалитету Шанчине (Чуке) ископавања су током кампања 1961-1963. год. вршена на месту на коме раније није било никаквих ископавања, али са кога потичу два суда која се налазе у Археолошком музеју у Загребу. Војислав Трбуховић (археолог) је оба суда хронолошки определио у средње бронзано доба, а културно детерминисао као ватинске.

Локалитет Шанчине је “градац”– уздигнути лесни плато изнад саме обале Дунава, са стрмим одсецима који су потенцирани вештачким ископаним шанчевима. Два таква шанца лучно опасују уздигнут плато и иду од обале Дунава према копну, да би се опет завршила према Дунаву, што читавом комплексу насеља даје одбрамбени карактер. Војислав Трбуховић претпоставља да је тај систем утврђења настао већ у време формирања насеља вучедолске културе.

Према Трбуховићу откривена је прилично необична стратиграфска ситуација (Сл.бр.2): 12 цм изнад велике праовоугане зграде вучедолске културе нађен је на набијеном слоју земље, који је покривао рушевински слој, један питос карактеристичан за ватинску групу.

Питос је био орнаментисан једном хоризонталном канелуром на рамену суда, која карактерише рану ватинску керамику. Положај питоса указује да се налазио на поду куће. Једна пећ је констатована у слоју, коме је припадала подница са ватинским питосом, армирана фрагментима вучедолске керамике а 32 цм изнад нивоа овог пода налази се нови под, оштећен каснијим градњама, на коме је поново лежао материјал вучедолске културе. Сигурно је питању хоризонтална дислокација ове три поднице, иако Трбуховић овакву стратиграфску ситуацију објашњава привременом инфилтрацијом из Баната инвазивних носилаца ватинске културе, у освајачком походу. На неодрживост овакве конструкције указује временски јаз од пола миленијума између вучедолског и ватинског насеља. Према опсервацијама В. Трбуховића у Белегишу се наизменично појављују вучедолски, па рани ватински, па поново вучедолски хоризонт, који је завршен једним мешаним слојем, у коме се поново јавља ватинска керамика, али са карактеристичним волутним жљебљеним орнаментом. По стратиграфским опсервацијама проф. Николе Тасића, културни слој на Шанчинама местимично досеже дебљину од 3,5 м. Настарије насеље, које карактеришу налази из јама, припада тисаполгарскободрогкерестурском културном комплексу. Изнад танког стерилног слоја налази се хоризонт вучедолског насеља а затим слој са ватинском керамиком. На жалост, ватински слој је добрим делом оштећен укопавањем из млађих периода. Најмлађи праисторијски слој са материјалом босутске групе (Басараби фаза) и млађом латенском керамиком, доста је оштећен укопавањем темеља аустроугарске царинарнице.

Налазе из ватинског слоја представљали су: дубље посуде са пластичним орнаментом и урезаним гирландама и већи питос откривен на поду ватинске куће, која није у потпуности откривена (Сл.бр. 3 и 4). На поду ватинске куће нађене су благо профилисане дршке типа анса луната, а из слоја потичу фрагменти здела кантароса (Сл.бр. 3/2), биконичних здела (Сл.бр. 3/3), благобиконичних кантароса ( Сл.бр. 3/8), двојних посуда (Сл.бр. 3/6).

Уз хоризонтано канеловање (Сл.бр. 3/5), орнаментика садржи урезивање, које се у извесним случајевима препознаје и као жљебљење (Сл.бр. 3/4), са препознатљивим орнаменталним мотивима спирале, волуте, гирланде, шрафираних троуглова, које карактеришу дунавку регију панчевачко-омољичког стила, који је заправо класичан ватински. На основу узорака овог материјала из Музеја града Београда, може се закључити да керамика са овог насеља не носи обележје стила сремско-славонске групе. Овом стилу припадали би пехари типа 1 са некрополе на Стојића гумну, који потиче из гроба 92 и 154 (Сл.бр. 5/5, 7), који су били у функцији урне.Оба пехара су украшена урезаним линијама, хоризонталним и вертикалним, чиме се постиже метопизирање, и шрафираним троугловима. У метопама пехара из гроба 154 налазе се и орнаменти у виду округлих јамица, окружених полумесечастим убодима. Дршке не прелазе (154) или једва прелазе обод и завршене су брадавичастим украсима (92). Занимљиво је да Н.Тасић за ове пехаре типа 1 закључује се да није реч о ватинским облицима, већ о нешто млађој појави коју је И .Бóна назвао групом Герјен, а која је на тлу Србије позната са некрополе код Остојићева.

Стилски би се за материјал из насеља на Шанчинама могли условно везати огњишта посуда и здела из гроба 78 ( Сл.бр. 5/1, 2), у коме се налазе два пехара културе инкрустоване керамике јужне Трансданубије, и налаз из гроба 100 ( Сл. бр. 5/6). У гробу 100, уз крушколику урну украшену урезаним и жигосаним орнаментима, пронађен је фрагмент пехара украшен двоструким урезаним гирландама и округлим убодима.Пехар је у цртежу реконструисан као типичан ватински: биконичан, са ромбично извученим ободом и двема зечијим ушкама типа анса луната, орнаментисан гирландама и волутама, тачкастим убодима и брадавичастим апликацијама на доњем конусу. На жалост, оваква реконструкција је у доброј мери произвољна, с обзиром да већи део елемената за реконструкцију недостаје.

Лит:Марија Ђ. Љуштина, Стратиграфија насеља и периодизација ватинске цултуре у Војводини, докторска дисертација, Београд, 2012.

Археолошки локалитет: “Стојића гумно”, Белегиш

Први археолошки налази са некрополе на Стојића гумну у Белегишу пронађени су између 1925. и 1938. год. током рада сеоске циглане и нису сачувани. Заштитна, а потом и системска археолошка истраживања локалитета започета су 1954.г. и трајала су, са прекидима, све до 1964.г. Прву фазу чине радови у период 1954-1955.г., под руководством В.Трбуховића, а другу ископавања од 1962. до 1964.године, којима руководи Н.Тасић, уз сарадњу В. Трбуховића, Б. Јовановића, П. Медовића и М. Гирића. Током прве фазе извршена су и мања сондирања на суседном налазишту Чобановића сурдук (Вранић 2002:16-17).

Стојића гумно је најзначајније налазиште на коме је вршено обимно системско истраживање. То је некропола која је у употреби од средине бронзаног доба до његовог краја, и која је постала епонимни локалитет за белегишку културу. Откопано је више од 180 гробова – урни са спаљеним покојиницима и неколико скелетних гробова у згрченом положају, чија је културна и временска атрибуција немогућа због недостатка прилога. Некропола је коришћена у временском, а условно речено и у културном континуитету.

Типолошки се издвајају три хронолошке и стилске групе гробова: најстарија са елементима ватинске групе и појединачним налазима инкрустоване трансданубијске керамике, затим хоризонт старије фазе Белегиш групе са урнама украшеним у техници врпчастог и лажног врпчастог орнаментисања и урезаних линија, и најмлађи хоризонт са урнама украшеним хоризонталним канелурама на врату и вертикалним на рамену.

Гробови 78, 92, 97 и 154 издвајају се инвентаром, који их хронолошки опредељује у ранију фазу коришћења некрополе. У групу гробова са специфичним инвентаром треба додати и гроб 100. Њихов значај је тим већи због покушаја повезивања са налазима из насеља ватинске културе са локалитетом Шанчине.

Међу публикованим гробовима са кремацијама са Стојића гумна, два се издвајају и по облику посуда и по стилу украшавања – 78 и 97.

Гроб 78 је чинила урна у облику огњишта суда-саџака ( Сл.бр. 5/1), а у њему се налазила здела ( Сл.бр. 5/2) за коју нема аналогија у репертоару керамике белегишке културе; она носи карактеристике керамике сремско-славонског ватинског круга, благо је биконична, са урезима који указују на метопизирање, изнад којих су уписани троуглови. Гроб 97 је једна необична урна са две наспрамне тракасте дршке у горњем делу и четири на доњем делу суда (трапезоидно моделоване, повијене надоле и бушене), а његов прилог била је једна већа неорнаментисана етажна посуда, пехар са тракастом дршком који би такође могао припадати кругу инкрустоване трансданубијске керамике. Истом кругу припадају и прилози из гроба 78, где су, уз поменуту зделу, била и два пехара украшена у маниру којим је украшавана трансданубијска инкрустована керамика (Сл.бр. 5/3, 4).

Један од пехара је етажног облика, док други има разгранут обод, коничан врат и лоптаст трбух украшен урезима који дају утисак метопизирања, као и на здели из истог гроба; изнад урезаних линија су кратки зарези, изнад којих је неуобичајена за ове просторе масивна тракаста угласта бушена дршкица; местимично су очувани трагови беле инкрустације.

Пехари типа 1 потичу из гробова 92 и 154 ( Сл.бр. 5/5, 7), у којима су били у функцији урне. С. Вранић наглашава да облици пехара ове врсте нису карактеристични за некрополу на Стојића гумну. Оба су украшена урезаним линијама, хоризонталним и вертикалним, чиме се постиже метопизирање, и шрафираним троугловима. У метопама пехара из гроба 154 налазе се и орнаменти у виду округлих јамица, окружених полумесечастим убодима.Дршке не прелазе (154) или једва прелазе обод и завршене су брадавичастим украсима (92).

У гробу 100, уз крушколику урну украшену урезаним и жигосаним орнаментима, али у типичном маниру белегишке културе, пронађен је и фрагмент пехара украшен двоструким урезаним гирландама и округлим убодима ( Сл. бр. 5/6). Овај гроб хронолошки би излазио из оквира ране фазе употребе некрополе, али се пехар из његовог инвентара стилско-типолошки највише приближио керамичким налазима са насеља на Шанчинама.

Лит:Марија Ђ. Љуштина, Стратиграфија насеља и периодизација ватинске цултуре у Војводини, докторска дисертација, Београд, 2012.

Археолошки локалитет: “Будовар”, Белегиш

Локалитет Будовар у Белегишу припада типу некрополе а налази се на позицији изнад потока Будовар, падина ка северу и истоку. Значајно је да се шири део уз западну и јужну страну Будовара некада називао “Каменита анта”. Наводи се само да се некада наилазило на “циглом озидане мање просторије”, вероватно римске гробнице површине око 1,5 ха. Датовање ИВ- В век.

Лит: Адам Н. Црнобрња, Античка насеља, фортификације и комуникације у југоисточном делу Доње Паноније, докторска дисертација, Београд, 2015.

 

Археолошки локалитет: “Дуварине”, Белегиш

Локалитет Дуварине у Белегишу припада типу руралног насеља или утврђења а налази се на позицији високе лесне обале Дунава. На овом локалитету пронађени су површински налази римске керамике на већој површини. Крајем XИX века на овоме локалитету пронађени су и два епиграфска споменика, жртвеник посвећен Јупитеру од стране декуриона Панонске аде и одломак натписа са очуваним пописом 16 војника. За други наведени споменик, датован у почетак ИИИ века, сматра се да је део монументалног натписа који се налазио на некој грађевини, подигнутој највероватније за Каракалине владавине.Пре Првог светског рата на локалитету Дуварине пронађен је споменик посвећен Јупитеру кога је крајем ИИ века подигао цогитатес децурио алае Паннониорум. Локалитет обухвата период праисторија и турско доба.

Лит:Адам Н. Црнобрња, Античка насеља, фортификације и комуникације у југоисточном делу Доње Паноније, докторска дисертација, Београд, 2015.

Лит:Даница Димитријевић-Земунске новине, Источни Срем по римском влашћу, септембар 2015.г.

Археолошки локалитет: Радновић брег, Белегиш

Локалитет Радновић брег у Белегишу представља руралну насеобину и налази се на позицији брежуљак изнад Дунава, нагиб ка ЈИ. Површине је око 150 x 100м и на овом локалитету налажена је римска керамика.

Лит: Адам Н. Црнобрња, Античка насеља, фортификације и комуникације у југоисточном делу Доње Паноније, докторска дисертација, Београд, 2015.

Археолошки локалитет: Југовићев брег, Белегиш

Локалитет Југовићев брег је вишеслојно насеље. Приликом рекогносцирања терена констатовани су површински налази животињских косију, кућног лепа, речних шкољки, ситног камења и керамике која припада праисторији, римском добу, (један фрагмент террра сигиллате), средњем веку и турском периоду. Праисторијска керамика је прилично атипична, изузев фрагментоване ушке, са мотивом у техници дубореза, која нам омогућује да праисторијску керамику вежемо за енеолит, односно вучедолску културну групу.

Археолошки локалитет: Шмицин брег, Белегиш

Локалитет је ситуиран на брежуљку, 150 x 100 метара. Горњи плато брежуљка идући од улице према обали се спушта, тако да висинска разлика износи између 5- 7 метара. Приликом рекогносцирања терена констатовани су површински налази кућног лепа, костију и фрагментоване керамике која припада у ширем смислу праисторији, средње веку и турском добу.

Археолошки локалитет: Бродић, Белегиш

Приликом рекогносцирања терена констатовани су површински налази животињских костију, речних шкољки и фрагмената праисторијске и средњовековне керамике. На праисторијској керамици јављају се канелуре И шнур у белој инкрустацији. Праисторијских материјал припада бронзаном добу, Белегиш групи И и ИИ. Карактер овог локалитета је насеље и некропола.

Лит: Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, Услови и мере заштите непокретног културног наслеђа за потребе израде плана генералне регулације насеља Белегиш, 2014.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У НОВИМ БАНОВЦИМА

Археолошки локалитет “Градина” или “Пургер” (Burgenae) – утврђење ( Нови Бановци)

На положају “Градина”, где се налазио цаструм Бургенае, римска архитектура лежи непосредно изнад келтско-летенског слоја. Претпоставља се да је локалитет Градина, брежуљак на самој ивици високе лесне обале изнад Дунава, заправо локација римске Бургене (Burgenae) и налази се на позицији узвишење изнад обале Дунава, површине 250 x 150 м и представља руралну насеобину. Локалитет “Градина” у Новим Бановцима је вешеслојно насеље које потиче из неолита, енеолита и халштата. На овом локалитету откривени су надгробни споменици, опеке са жиговима, бронзани новац, керамика и украси. Градине, поседујући урбани инвентор ( зграде, улице, одбрамбени бедеми и ровови) иницирале су стварање првих урбаних нуклеуса у Подунављу. На територији Нових Бановаца, откривене су неолитске примитивне насеобине у виду полуземуница, чији су се житељи бавили ловом, риболовом и земљорадњом. Прва пробна ископавања извршена су на “Градини” 1889.године, а почев од 70-тих година 20. века на подручју каструма и цивилног насеља покренута су систематска ископавања од стране Војног музеја ЈНА у Београду. Резултати тих радова нису детаљније објављени, али из прелиминарног извештаја сазнајемо да је откривен део бедема утврђења са кулама потковичасте основе. Нови Бановци су се у оквиру римског војно-граничарског појаса налазили на значајном стратешком положају јер је читава обала Дунава, нарочито ушће реке Будовар, брањено од упада варварских племена.

На античкој карти Табулае Пеутингериани уцртано је утврђење Бургенае (лок. бр. 213) типа кастел (Мијаиловић М., 2003).Војна утврда Бургенае штитила је широк граничарски сектор, скоро до Земуна.Информација о оквирном положају Бургене налази се у Табули која наводи раздаљину од 10 римских миља од Таурунума (Земуна). Податак из 1892. године, о утврђењу димензије 500 x 600 м није потврђен током каснијих истраживања. У Бургенама се током ИИ века налазило седиште кохорте И Тхрацум цивиум Романорум, која ће на том месту остати до краја ИИИ века и Диоклецијанове војне реформе 296.године. У прве две деценије ИВ века у овоме логору се налазила половина легије В ловиа., односно око 1500 до 2000 легионара. Крајем ИВ века у Бургенама су биле смештене коњичке јединице, следећим временским следом: цунеус еqуитум Цонстантинорум, елитни коњички одред који је бројао до 1000 војника, и еqуитес Далматае, који су бројали око 300 војника. Димензије, утврђења, његове грађевинске фазе и унутрашња организација нису утврђени археолошким истраживањима.

Откривене су само једна кула потковичасте основе и део зграде са хипокаустом (Сл.бр. 7 и 8). Ипак, о живој градитељској делатности сазнајемо посредно, путем налаза натписа на самој Градини, који сведочи да је овде грађена и једна базилика судећи по једном фрагменту грађевинског натписа нађеном на овом локалитету 1884.године, подигнута у Бургенама за време владавине Антонина Пија или Каракале. То је досад једина посведочена цивилна базилика у источном Срему. У непосредној околини претпостављене позиције утврђења, узводно и низводно од њега, на основу површинских и случајних налаза знамо да су постојали и пратеће цивилно насеље и припадајуће некрополе.

Римском хоризонту претходио је слој који указује на живот током латена (случајни налази скордистичког новца). На основу покретних налаза може се закључити да се живот у римско време на овоме месту (утврђеног војног логора и цивилног насеља) одвијао од И до краја ИВ века. На основу археолошких ископина у виду имбрика и опеке са жигом Цл. Ф.П. (Цлассиц Флавиа Панноница) утврђено је да је поред Бургенае крајем 1. века постојала мања речна флота, а остаци земљаних посуда сведоче о постојању римске насеобине уз сам каштел Бургене (Мијаиловић М., 2003.). Ископана плоча са религиозним натписом и статуе бога Јупитера, говори да је поред овог војног утврђења постојало и цивилно насеље чије се становништво бавило риболовом и земљорадњом, грначаријом и грађевинарством. Хуни 441.године заузимају читав Срем а у другој половини В века напуштени римски каструм Бургенае заузимају племена јужних Гота ( Остроготи), све до 535. године када их потискује византијска војска. Године 579. у Срем продиру Авари ( народи турско-монголског порекла) који ће на византијским границама у Срему, основати своју кнежевину.

Рушевине аварског насеља пронађене су на простору данашњих Нових Бановаца и Војке. Пронађени византијски и угарски новац, на локалитетима Градина у Нови Бановцима, указује на насеобински континуитет и након римске епохе.

У Римским напуштеним каструмима смењивали су се други владари, тако су Мађари у XИИИ веку обновили разрушену румску утврду Бургену. Преко Срема, како на копненом тако и речном путу, одвијала се веома жива трговина сољу. Тако је “пут соли” водио од Тузле до Баната, пролазећи кроз териоторију данашњих Нових Бановаца ( Мијаиловић М.,2003).

У Новим Бановцима прикупљено је почев од XИX века на хиљаде покретних археолошких налаза: фрагменти епиграфских споменика, рељефа, бронзане статуе из ИИ – ИИИ века (Минерва, Силван, Сол, Хермес, Харпократ, Амор, ратник и др.), фибуле, светиљке украшне позоришним маскама, накит, римски и рановизантијски новац и други предмети, који се налазе у многим нашим музејима.О присуству оријенталних култова у каструму Бургенае говори фрагмент једне базе с посветом Јупитеру Долихену из ИИИ века, која је ту нађена још 1892.године.

У цивилном насељу, које је у већој мери уништено изградњом кућа и сађењем винограда, нађене су керамичке и стаклене посуде високог квалитета, оруђе, фибуле и други предмети, а пронађени новац креће се у распону од И до ИВ века.

Лит: Драгана Матијевић- Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбаним системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, Сану, Београд, 2009.

Лит: Адам Н. Црнобрња, Античка насеља, фортификације и комуникације у југоисточном делу Доње Паноније, докторска дисертација, Београд, 2015.

Лит: Д. Димитријевић, Источни Срем под римском влашћу-Земунске новине,8. 9. 2015.

Лит: Зденко Вински, О ровашеним фибулама острогота и тиринжана поводом ријетког тириншког налаза у Салони,сајт hrcak.srce.hr/file/35740

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У СУРДУКУ

Археолошки локалитет Марина

Локалитет Марина у Сурдуку је вишеслојно насеље из енеолита, бронзаног и гвозденог доба. На позив Лазара Чолаковића из Сурдука,  Р. Васић, М. Миљковић и Милорад Стојић обавили су рекогносцирање локалитета Марина у сремском селу на обали Дунава. Локалитет се налази на платоу високе обале коју Дунав непрестано подрива. При врху веома високе обале у дужини од око 200 м види се културни слој који у делу према Сурдуку, којим се из села излази на сам Дунав, прелази 1 м. (Слика 1).

У том слоју виде се остаци основа архитектонских објеката и јаме. Чолаковић је са истог дела обале Дунава прикупио велику количину археолошке грађе у којој су чак и цели судови. Прикупљена археолошка грађа потиче из енеолита раног бронзаног доба и из гвозденог доба И ( из прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба). Најбројнија је керамика из енеолита. Она је, углавном, типична за вучедолску културну групу, али је нађено и по неколико примерака керамике баденске и костолачке културне групе. Керамика из бронзаног доба припада винковачкој културној групи, а она из прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба – културној групи Белегиш ИИ. У прикупљеној керамици, керамика културне групе Белегиш ИИ је малобројна. Костолачка керамика идентификована је у прикупљеној грађи са локалитета Марина у Сурдуку на основу технике украшавања.

На основу количине прикупљене керамике може се закључити да је највеће насеље на овом месту било оно са самог краја енеолита, вучедолске културне групе, затим насеље баденске културне групе и винковачке културне групе, док је насеље костолачке културне групе било знатно мање, а културне групе Белегиш ИИ најмање. Оно по чему овај локалитет посебно скреће пажњу то су архитектонски елементи типа стуб и архитектонска декоративна пластика. Керамички стуб са овог локалитета ектуелизује утицај минојске или микенске цивилизације на заједнице у ИИ миленијуму пре н. е. у средњем Подунављу.

Лит: Аутор прилога Милорад Стојић, Сурдук –  Локалитет Марина, Рад Музеја Војводине 46, Нови Сад, 2004.

 

Археолошки локалитет Градина (Rittium)

На високој лесној обали Дунава, око 18 км узводно од Бургене, готово потпуно у складу са раздаљином од 13 римским миља забележено у Табули, налази се Ритијум (утврђење, насеље и некропола), на локалитету Градина код данашњег села Сурдук (лок. бр.197).

На основу редоследа навођења јединица у војничким дипломама дошло се до сазнања да је у Ритијуму, од свог повратка из Дакије, између 110-139.године, била стационирана ала И Аугуста Итyаеорум саггитариорум, где се по свој прилици налазила и током ИИИ века. На основу жигова на опекама ранији аутори су претпостављали да су у Ритијуму могле боравити и следеће војне јединице: цохор ВИИ Бреуцорум цивиум Романорум, цохорс ИИ Астурум ет Цаллаецрум и цохорс ИИ Итyаеорум, али таква мишљење треба узети са великом резервом.У касној антици, и позном ИВ веку, у Ритијуму је била стационирана јединица еqуитес Далматае. Податак, с краја XИX века, да су димензије утврђења биле 300 x 400 м није касније могао бити потврђен, а на самој Градини никада нису вршена археолошка ископавања, чак ни сондажног карактера. У непосредној околини Градине, односно претпостављене позиције утврђења, налази се још неколико места на којима су забележени налази римске провенијенције (темељи масивних грађевина у Брђанској улици, виногради уз обалу Дунава), те се претпоставља да је и уз ово утврђење постајало цивилно насеље (Сл. бр. 10). Иако су из Сурдука прикупљени бројни случајни налази, непознавање чак ни основне стратиграфске слике не пружа могућност за историјску реконструкцију Ритијума и његовог непосредног окружења. Налази новца указују на перманентну окупираност простора од I до IV века.

Међутим, анализа прикупљене керамике показала је да тај материјал припада период од I до III века, док керамички налази IV века недостају, али се на основу доступног материјала могло закључити да је била присутна висока концетрација цивилног становништва са високим животним стандардом. Од археолошки налаза на локалитету Ритијум пронађена је: Афродитина глава, споменик и жртвеник Јупитеру Долехену, епиграфски споменици, аукциса фибуле I век, емајлирана фибула од I века, жижак I-II-III век, жижак у касно античком гробу, ситна фигурална бронзана пластика, икона подунавских коњаника III-IV век, керамика I-III век, новац од Августа (27-14.г.п.н.е.) до Грацијана (367-383.год.)

Лит: Адам Н. Црнобрња, Античка насеља, фортификације и комуникације у југоисточном делу Доње Паноније, докторска дисертација, Београд, 2015.

Археолошки локалитет: “Чолићев Чот”, Сурдук

Локалите Чолићев Чот представља насеље уз утврђење а његова позиција је брег на високој лесној обали Дунава.Сам локалитет се налази око 300 м северозападно од утврђења на сурдучкој Градини, на њему су регистровани површински налази римског шута, кућног лепа, стакла, костију и фрагмената римске керамике.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У ВОЈКИ

На археолошким налазиштима на територији насељеног места Војка констатовано је 11 археолошких локалитета. Десет је под претходном заштитом, а локалитет на потесу “Брестове међе”, у атару између Војке и Угриноваца је културно добро под заштитом државе.Највећи број локалитета се може датовати у римски период, на само два је констатован материјал из праисторијског периода, а на једном из средњег века. Велики број локалитета из римског раздобља везује се за постојање магистралног римског пута који је пресецао данашње насеље у правцу запађисток. Пут је повезивао Басијану и Сингидунум. Археолошка  ископавања римске и аварске културе у месту Војка вршена су на више археолошких локалитета на северу односно југу данашњег насеља тј.  на  Брдашици, Брестовој  међи , Хумки, Тапавици, Селишту, Беглучкој хумки, Беглуку, Мандри и Новој земљи. Теренска истраживања аварске археологије у нашој у земљи су била махом заштитног карактера: убедљиво највећи процентар констатованих локалитета чине некрополе. Стручно публиковање се углавном испољавало у извештајима са ископавања а најчешће се приступало опширнијем осврту на предмете материјалне културе из гробова, анализи стратиграфије или неким феноменима сахрањивања.

Локалитет: “Брдашица”, Војка

У месту Војка, на чијем се подручју  налази – локалитет „Брдашица“– некропола из доба аварске превласти, смештена између Батајнице и Старе Пазове, југоисточно од Фрушке Горе, дакле у источном делу Срема. Аварска номадска племена долазе у област Бачке и Срема и доспевају у слабо насељену област, међутим није тешко закључити да им је одговарао живот у условима најближим онима који владају у азијским степама, њиховим матичним поседима, на месту које је омогућавало успешну пљачку територије Царства и победе доносе походе на ривале из других етничких група.Тако је Панонија Аварима донела  инфраструктуру– мрежу римских путева.

Приликом копања земље за циглу на северној периферији села Војка, на већој хумци – локалитету Брдашица, који је у те сврхе годинама коришћен, сељаци су 1935-1936. године наишли на скелетне гробове. Тада је део некрополе уништен, а део налаза је заслугом сеоских учитеља Б. Зековића и Б. Хаџића приспео у Музеј Кнеза Павла, данашњи Народни музеј у Београду. Учитељ Бошко Зековић је прикупио три боље сачуване посуде и нешто металних налаза и предао их Музеју, у пролеће 1936. године, уз обавештење да се при земљаним радовима на том месту налазе фрагменти грнчарије и старина, од метала. Може се претпоставити да та три лонца представљају инвентар једнаког броја гробова.

Како се не сасвим јасно наводи, према упуствима др М. Грбића, кустоса Музеја који је упућен да извиди терен, „извршена је мала сонџа“, односно ископано још неколико гробова и установљено да је реч о некрополи на редове са покојницима орјентисаним З-И (забележен је и један коњанички гроб), те још један део материјала предат Музеју Кнеза Павла, где је био и изложен.  По инвентару се већ могло установити да је реч о некрополи из периода сеоба народа. Материјал у инвентарним књигама Музеја опредељен као да потиче из два гроба, при чему је гроб ИИ коњанички. У оба гроба су од налаза заступљене појасне гарнитуре. Међутим на основу инвентарних књига Музеја  није најјасније колики је укупан број ископаних гробова, као ни то како је ископавање спроведено. Наводи се да је преостали материјал био смештен у школску збирку у Војки, али је током Другог светског рата пропао, да би локалитет  постепено пао у заборав.

Са одређеним степеном поузданости се може предпоставити да су ови, најранији радови на некрополи дали налазе из пет гробова. Ти налази су данас доступни  у Народном музеју, уз пратећу инвентарску документацију. О налазима из оновремене школске збирке у Војки не може се ништа рећи, а у потпуности је неизвестан број уништених гробова.

Године 1960. некропола је препозната приликом рекогносцирања, да би исте године било извршено сондажно истраживање. Ове радове су водили др Ј. Ковачевић и Д. Димитријевић. Локалитет је већим делом прекопан, радило се у нивоу нижем од првобитног,  на локацији  за коју је претпостављено да је интактна. На једном таквом месту је постављена сонда 13 м x 4м, која није дала резултата.

Крај сеоског друма, са јужне стране, у башти Милана Зековића, године 1955. је приликом вађења земље за циглу ископано четири скелета. Према казивању власника, у сваком гробу је пронађена посуда, док је у једном пронађен и златни крст (?). Даље се, 1960.године, ископава у наставку појаса ових гробова, према западу. Пробна сонда тада постављена и дала је 20 гробова. Према подацима добијеним од мештана, у правцу сонде, источно и западно, у линији од око 250 м, пружа се некропола. Реч је о налазима гробова из вештачке увале, настале  ископавањем земље за израду цигле.  Закључено је да је реч о великој аварској некрополи ВИИИ-ИX века (Теренски дневник 1960.).

Покретни налази из гробова ископаних током ових кампања су данас смештени у Музеју града Београда под чије окриље је својевремено потпао Народни музеј у Земуну, документација је делом сачувана у Покрајинском заводу за заштиту културе из Новог Сада док је други део у Музеј града Беогада приспео из Музеја Војводине.

Године 1961. настављена су ископавања, сада у виду системских истраживања. На њима учествују Народни музеј у Земуну,  Археолошки институт и Војни музеј ЈНА, који ангажманом на Војки отпочиње своју теренску археолошку активност. Екипу су чинили др Ј. Ковачевић, Д. Димитријевић, антрополог др. С. Живановић и четири студента археологије. Ископавања су трајала од 20.07.1961. до 19. 08. 1961.годне. Рађено је по систему блок – сонди, скидање хоризонталних откопних слојева. Испитана је површина од 750м² на којој је ископано 47 гробова.

Надовезујући се на ископавања из 1960.године, сви покојници су сахрањени у обичним ракама, неправилно правоугаоног облика, које су се могле установити при дну, које је обично укопано на нивоу секундарног леса. Налази из кампање 1961.године се чуавају у Музеју града Београда и Војном музеју, у коме су најрепрезентативнији и изложени, а документација у Војном музеју, Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду, делом и у Музеју Града Београда, где је приспела из Музеја Војводине.

Наставак ископавња на локалитету Брадашица одобрен је од стране Покрајинског завода за заштиту споменика културе АП Војводине  а носиоци дозволе били су Војни музеј ЈНА, Народни музеј у Земуну, Археолошки институт САН-у и Филозофски факултет у Београду. Кампања је трајала од 12. 07 . 1962. до 12 .08. 1962.године. Стални састав екипе чинили су капетан Д. Прибаковић, референт за средњи век Војног музеја ЈНА, проф. др Ј. Ковачевић, апсолвент археологије П. Поп-Лазић, а повремени чланови су између остали били Д. Димитријевић, директор Народног музеја у Земуну и антрополог др С.Живановић. За 27 радних дана испитано је 560м² и обрађено је 49 гробова.

Материјал и документација су смештени у истим кућама као и они из кампања 1961.године. Археолошким ископавањима је , тако, током невеликих радова са половине тридесетих година прошлог века, као и трима кампањама са самог почетка шездесетих, обрађено око 120 гробова. Према антрополошком узорку је сахрањена популација неких од варијанати монголоидног атрополошког типа. Сахране су вршене од средине ВИИ века до завршног периода ВИИИ века.

У антрополошкој обради  констатоване су свега три особе инфантилног (дечијег) узраста у гробовима одраслих особа женског пола, вероватно мајки. Преовладавао је најједноставнији укоп покојника, у опруженом положају, са рукама положеним уз тело и испруженим ногама. Готово увек је у гробу присутна руком рађена посуда, или посуда рађена ручном, спором витлу; ређе и посуде тзв. жуте керамике. Руком рађене посуде су у случају најстаријих сахрана похрањиване у лобањски предео раке, инаће су посуде најчешће смештене у пределу ногу. У посуде у које су стављене намирнице за покојниково путовање на “ други свет” остаци хране се манифестују у налазима животињских костију у ракама. Највећи број посуда на обе некрополе је у пределу ногу, где се најчешће ставља и остала храна, која се очитује у налазима животњских костију, често бутних костију бовида. Уз храну, сахрањени се на обе некрополе покопавају опремљени и одевени.  У мушким гробовима  пронађени су делови појасних гарнитуре, оружја и друго док су у женским гробовима проналажени карактеристични накит, пршљенци..

Занимљиво је да на овом локалитету нису регистровани налази  алатки, ни пољопривредних , ни оних дрводељачких. Са Војке, издваја се налаз коштане оплате перваза седла, који је јединствен. Према оваквом прегледу налаза материјалне културе са некрополе у Војки, могуће је и на њој констатовати известан дуализам. Двојна природа налаза материјалне културе из гробова на Војки сведочи о доласку и насељавању војничко – коњаничке популације у сремску област и раније насељавању Аварима. Нова популација доноси нове видове материјалне културе, у технолошком, типолошком и иконографском смислу.

Из гробова некрополе код Војке пронађени су следећи налази: појасне гарнитуре, језичци, копче, окови појасних рупица, окови елисе, гајке, појасни окови, појасна дугмад и заковица, наушнице, прстење, наруквице, перле, алке, ножеви, кремење, пршљенци, игленица, оплате рефлексних лукова, стреле, тоболац, мачеви, бојни нож, узенгије,  жвале, гарнитуре ремена узде, окови амова, седло, окови орме, керамичке посуде итд.  Међу сахранама на овом локалитету период превласти Авара истичу се сахране коњаника. Коњаници су се сахрањивали од краја ВИИ века до 750-780.године. На овом делу границе, у ширем окружењу Сингидунума, три су тачке које новопридошли ратници контролишу: уз област Војке, то су Панчево и Сирмијум. Припадници клана сахрањени на Брдашици су, како је наведено, насељени у област римског мутација Новицијане, која је смештена уз линију римског пута – на деоници од Сирмијума до Таурунума.

Према налазима материјалне културе са локалитета, јасно је да се некропола у Војки формирала после пораза код Цариграда 626. године, једног од пресудних догађаја у историји Авара. После овог неуспешног напада су уследили  631/632.године сукоби са Бугарима. Приближно у ово време на Балкану се насељавју Хрвати и Срби, почетком 60-тих година долази и до сукоба са Лангобардима. Седамдестих и осамдесетих година ВИИ века су време доласка новог таласа аварских кланова, време успостављања тзв. Другог аварског каганата.

У време између 680. и 685. године Бугари, који званично признају Каганат, контролишу становништво Сирмијума. Ради преласка у унутрашњост Балканског полуострва, они дижу устанак и успевају да оду. После ових историјских догађаја а везано за северне и западне области око 700. године отпочињу борбе са Баварцима, у период од 705-720. године, актуелни су сукоби са Словенцима, 745. године се опет ратује против Бавараца а 782.године отпочињу сукоби и са Францима. У историјском смислу некропола у Војки је активна углавном у време када византијски писани извори нису више заинтересовани за поражене Аваре, и када се тежиште њихових сукоба премешта на север и запад.

У археолошком смислу, пак, некропола је постојала у доба тзв. прелазног периода аварског присуства и, у већој мери, у доба тзв. Другог каганата.  У Војки је, пак документовано доба пристизања ратничке популације, носилаца тзв. Другог Каганата, око 670. године, којим се уобичајено тумаче промене у материјалној култури Каганата.

Лит: Магистарски рађЧик и Војка-Примери раносредњовековних некропола са територија Бачке и Срема, Иван Бугарски,Филозофски факултет Београд, одељење за археологију, 2006.

Локалитет: “Хумка”, Војка

Године 1960. су по плану Археолошког института САН и Народног музеја у Земуну предузета и сондажна ископавања на локалитету Хумка, у непосредној близини десне обале канала Велики Бегеј. Уз др Ј. Ковачевића и Д. Димитријевића, члан екипе је био и Н. Тасић, кустос Народног музеја у Земуну. Неколико позноаварских налаза потиче из Војке, са локалитета Хумка.

Хумка представља тумул вучедолског типа, на коме је у два периода вршено накнадно сахрањивање: старији гробови се на основу малобројних прилога датују у X-XИ век, и уништени су познијим хоризонтом сахрањивања, према новцу из XВИ –XВИИ века.

Млађа некропола се може повезати са локалитетом Селиште на коме се налазило старије насеље од данашње Војке.

У дневнику ископавања се помињу трагови материјалне културе из доба превласти Авара, изузев једног комада кестхељског накита, језичка, пронађеног изван гробних целина, али подаци о овом локалитету у значајној мери допуњују слику о коришћењу простора Војке у минулим епохама и територијалном размештању насеља.

Лит: Магистарски рађЧик и Војка-Примери раносредњовековних некропола са територија Бачке и Срема, Иван Бугарски,Филозофски факултет Београд, одељење за археологију, 2006.

Локалитет: “Брестова међа” (mutation Noviciana), Војка

Локалитет Брестова међа у Војки представља утврђење, некрополу и насеље. Тако се на овом локалитету могу издвојити три зоне. Прву чини простор на брежуљку нешто узвишенијем од околног терена на коме се налазило мање утврђење. Истражен је део грађевине коју чини канал за скупљање кишнице, и у чијој су непосредној близини констатоване зоне интезивног шута од опеке и тегула, које су вероватно припадале околним објектима. Испод истраживаног објекта, датованог у ИИИ-ИВ век, налазила се јама са старијим материјалом, у коме се налазило 31,3% каснолатенских фрагмената керамике, 35,6% црвено печене раноримске керамике и свега 10,9% сиве латеноидне.

Другу зону представљало би цивилно насеље западно од платоа, у коме је током истраживања констатовано да су објекти грађени у традиционалним техникама, од набоја, плетара и лепа са кровом покривком од тегула и имбрекса. Покретни налази упућују да је ово насеље коришћено током периода римске доминације, од И до ИВ века, а том распону припада и пронађени новац. У тим истраживањима наглашено је да је било пуно налаза животњских костију, међу којима и 23 кости коња. У овом насељу доминантна је фина црвено печена римска керамика (61,1%), латенске је пронађено веома мало (1,6%) док остало чини керамика грубе израде из каснијих периода. У трећем сектору откривена је траса пута ширине 3 м, у чијој је супструкцији нађен један Трајанов новчић, што представља једини хронолошки осетљив налаз у супструкцији пута на целој траси од Орашја код Товарника до Земуна. У трећој зони је констатована и некропола.  Претпоставља се да се на овом локалитету налазила путна станица Новицијана. Забележно је да су године 557. Авари, степско-коњички, номадски народ Турско-Татарског порекла боравили у Панонској низији.  Овај локалитет датован је И-ИВ века а најинтезивнији је током ИИ и ИИИ века.

Локалитет Брестове међе констатован је 1958.године а затим реамбулиран 1960-1961.године. Налази се на тромеђи  атара места Нова Пазова – Војка – Угриновци на ширем подручју централни део чине два блага узвишење, која су растављена траком равне ливаде. Највиши плато заузима површину цца. 200м², његова висинка кота је 77 м надморске висине. Локалитет се налази поред самог римског друма Сирмиум –Сингидунум, а његова локација приближно одговара растојању друге мутације, полазећи од Таурунума ка западу. Иако је већ тада било јасно да се овде ради о већем римском насељу, вероватно једној од мутација, ипак се због плитког орања још није добила права слика о значају овог налазишта. Теренска ситуација на основу објављеног извештаја у Археолошком прегледу бр. 7, Археолошког друштва Југославије у Београду 1965.године говоре да су на парцелама  које припадају већем броју власника виде трагови велике римске некрополе, која је већ тада била делимично захваћена плугом. У браздама се виде зоне са великим количинама фрагментовних римских посуда, најразноврснијих облика и фактуре. Може се тачно пратити распоред гробница, којима је плуг на срећу захватио само горње конструкције, док су доњи делови још очувани. По керамичком материјалу, чији су сви преломи сасвим свежи, може се закључити да је ова некропола потпуно интактна до овог момента, да гробови у ранијим епохама нису отварани, а да су гробни инвентари прилично богати и значајни. Цела њива прекривена је опекама, тегулама, имбрицима, а понегде има у већим количинама и ломљеног камења и грумења малтера. Такође су овде прикупљени  и неки предмети од метала: фибуле, кључеви, разни клинови и шила, плочице од бронзаног и бакарног лима, франгменти стаклених посуда. Некропола је врло велика и сем на овој парцели констатована је и са северо-западне, а делимично и на самој падини.

На узвишењу, где се налазе остаци утврђења ситуација је сада такође погоршана. Комисија у којој су били представници Завода за заштиту споменика културе АПВ и Музеја је после детаљног прегледа терена закључила да је ово једна од најзанимљивијих и највећих римских локалитета који је до тада откривен поред трасе рисмког пута у овом делу Срема. Тадашњим стручњацима је падала у очи велика количина фрагмената керамичких посуда, међу којима превагу има врло фина керамика, па и терра сигиллата, док је грубља провинцијално римска, заступљена само у скромнијим размера:  Међу фрагментима тегула је и један са жигом: ЦОХ (орс) ВИИ БРАЕ (уцорум ?).

Сам географски положај локалитета, његова конфигурација, пространство некрополе и богатство покретног археолошког материјала, индицирају да се овде заиста ради о значајном римском налазишту, везаном за ланац утврђења које су штитиле главни друм, а самим тим и за лимес у ужем смислу.

На основу података прикупљених путем вишегодишњих рекогносцирања, отпочета су 1966.године системска истраживања овог локалитета и трасе римског друма у његовој непосредној околини. Ископавања су вршена од 12. ВИИ до 12. ВИИИ 1966.године од Народног музеја у Земуну, уз финансијску помоћ Међуакадемијског одбора за истраживање римског лимеса, Завода за заштиту споменика културе града Београда и Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду. Екипа је радила у саставу: Д. Димитријевић (руководилац радова), М. Габричевић и П. Поп-Лазић, Р. Стопић и А. Ђорђевић док је ситуациони план локалитета и обраду катастрарских података био поверен М. Маливуку, геометру из Земуна.Одмах на почетку радова локалитет је био подељен на два основна сектора.

Сектор А обухватао је нижи део терена, лево и десно од колског пута, који чини уједно и границу између К.О. Војка и К.О. Угриновци. Са источне стране терен је омеђен плитким каналом одатле се терен постепено пење ка једном узвишеном платоу.Тада је било отворено осам сонди са укупном испитаном површино од 225м². Насеље је према карактеристикама археолошког материјала имало континуитет живота од краја И века нове ере до касне антике. Карактер слоја није дозволио никакво одвајање по стратумима, нити је указивао на већи број стамбених хоризоната, тако да се може претпоставити да је живот текао без неких прекида. У неким сондама, при дну културног слоја, јављали су се и фрагменти грубље праисторијске керамике и неки артефакти, али овај материјал није нађен у одвојеном културном слоју.Фрагменти кермичких посуда су бројни и показују велико богатство облика. У томе материјалу преовлађују фрагменти врло квалитетне црвено-окер печене керамике из ранијег царског доба, а има и неколико фрагмената терра сигилаттае. Грубе сиве керамике има знатно мање и углавном садржи фрагменте лонаца и дугмастих поклопаца. Такође је нађено доста металних предмета: игле и шила, нешто оружја, фибуле, украшени окови са коњске орне, велики број клинова и спона. Сем тога прилично су бројни фрагменти стаклених чаша. Животињске кости, нарочито кости коња, нађене су у свим сондама у већим количинама. Нарочито значајни су бројни налази римских бронзанских и сребрних монета које помажу да се знатно прецизније одреди датовање овог дела насеља.На основу испитивања сонди да се закључити да се на овом терену налазило цивилно насеље већег пространства, које је настало већ у рано-царско доба. Архитектура тога насеља највероватније се састојала од кућа без неких значајнијих архитектонских вредности. То су биле зграде од дрвета, набоја или плетаре са кровним конструкцијама покривеним тегулама, на шта указује велика количина тегула и имбрика и грађевинских гвоздених окова, клинова и спона у свим сондама, док камених зидова, сем изузетка једног примитивног није било.

Сектор Б обухвата део локалитета на платоу извишења, код висинске коте 77,99 м надморске висине. Он се налази источно од сектора А и обухвата већи број парцела како К. О. Угриновци, тако и К. О. Војка. Ово узвишење доминра широм околином, која обухвата места: Угриновци, Крњешевци, Војка и Нову Пазову, што је сигурно предодредило постављање утврђења на овом погодном положају. Са овог места могла се добро контролисати велика деоница римског друма Сирмиум – Таурунум, који је констатован уз овај положај  у сектору Ц. На парцели Максимовић Александра из Војке откопан је зид грађен од камена са малтером, али је исти лоше очуван. Зид се налазио у слоју интезивног грађевинског шута.

Ископ наведених сонди у сектору Б показао је да се на узвишењу налазила стамбена агломерација, чији архетектонски објекти  су били изграђени веома солидно, од тврдог материјала и већих размера. Израда канала и зида, као и сам грађевински материјал врло су квалитетни. Пропратни покретни археолошки материјал  (керамика, стакло, новац) показују да је овај комплекс настао већ у рано царско доба. Пристуство латенске келтске керамике у најнижој зони култуног слоја, као и ископане јаме, документују да је римска архитектура подгинута на месту старијег аутохтоног насеља.

Према карактеру овог дела локалитета, његовом географском положају и локацији поред друма, може се са врло много разлога закључити, да се овде ради о римској мутатии на друму Сирмиум – Таурунум, а према подацима из античких извора, ова станица би се могла идентификовати највероватније као Мутатио Новициана.

На сектору Б у најнижем хоризонту може се пратити процес симбиозе аутохтоног келтског становништва са новопридошлим. Заступљена је касно –латенска керамика а поред сиве на витлу рађене,са карактеристичном профилацијом и облицима јавља се и груба са метличасто жљебљеним украсом.  Међу римском најбројнија  је фина црвена печена и латеноидна керамика. Иако је римско насеље настало сигурно већ у И в. н.е. , јер се непосредно надовезује на летенски стратум, а то потврђују и налази рано царске керамике, оно је по свему судећи најинтезивније живело у ИИ – ИИИ  веку, док је материјал из каснијег периода заступљен у скромнијем обиму. Међу најмлађе предмет, сем поменуте керамике ( дугмасти поклопци, глеђосани фрагменти и сл.) спада и неколико бронзаних монета из ИВ в. н.е., један врх стрелице ромбоидног облика, номадског типа  и бронзана фибула облика голубице. Изванредно очувани остаци архитектуре, комуникације и покретног материјала који се налазе у културним слојевима ове станице, пружају значајне податке за изучавање римског лимеса, као и римске историје у овом делу Срема.

Лит: Археолошки преглед 7, Археолошко друштво Југославије,Београд, 1965. стр. 153-154.

Лит: Археолошки преглед 8, Археолошко друштво Југославије,Београд, 1966. стр. 124-127.

Локалитет: “Тапавица”, Војка

Локалитет Тапавица у Војки представља руралну насеобину на позицији овално узвишење (30 x 40 м) у равници. На Тапавици су пронађени површински налази опеке, тегула, имбрекса, неколико коцкица римске керамике.

Локалитет: “Селиште”, Војка

Локалитет Селиште у Војки представља руралну насеобину на позицији равница. На Селишту су пронађени ретки налази животињских костију, римских опека, камења, лепа, шкољки и фрагмената керамике на површини од 60 x 80 м.

Локалитет: ” Беглучка хумка”, Војка

Локалитет Беглучка хумка у Војки представља некрополу на позицији узвишење овалног облика, пречника око 30 м, висине око 3 м. На овом локалитету пронађени су налази људских лобања и костију, опеке, имбрекса и римске керамике.

Локалитет: “Беглук”, Војка

Локалитет Беглук у Војки представља руралну насеобину, на позицији уз сам канал, некада поток, Велики Бегеј, са обе његове стране. На локалитету Беглук пронађени су површински налази римског шута и керамике; латенска керамика. На основу пронађене иконе подунавских коњаника на овом локалитету предпоставља се да је ова насеобина из ИВ век.

 Локалитет: “Мандра”, Војка

Локалитет Мадра у Војки представља руралну насеобину (усамљен објекат) на позицији равница. На овом локалитету пронађени су површински налази римске керамике.

Локалитет: “Нова земља”, Војка

Локалитет Нова земља у Војки представља руралну насеобину на позицији благо извишење на краткој греди у некада забареном терену. На Новој земљи пронађени су површински налази опеке, црепа, камења, животињских костију и римске керамике. Појављује се карактеристична глеђосана керамика, која се датује у ИВ век. Интересантан је неуобичајен налаз мањег оруђа (струга или сл.) од вулканског стакла које је прозирно, вероватно опсидијан, који указује на могућност да овде постоји и праисторијско налазиште. Овде се ради о грађевинском комплексу, који се налази поред римског пута Сирмиум – Сингидунум, па је могуће да се ради о мутаттио или мансио.

Адам Н. Црнобрња, Античка насеља, фортификације и комуникације у југоисточном делу Доње Паноније, докторска дисертација, Београд, 2015.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У СТАРОЈ ПАЗОВИ

Локалитет: “Јарковац” (некадашње ПД Јанко Чмелик), Ст.Пазова

Локалитет Јарковац (ПД Јанко Чмелик у Старој Пазови) представља рурално насеље и некрополу. Овај римски локалитет констатован је приликом рекогносцирања 1960.године. На њему је пронађен обилнији грађевински шут, остаци темеља зграда, фрагменти керамике и метални предмети, али се помиње и ранији налаз вотивне аре Аурелија Супера, ветеран легије ИИ Адиутриx, датован у 207.годину (налази се у Музеју Војводине у Новом Саду). Забележени су и спорадични налази сребрних драхми Аполоније (ИИ век п.н.р.) као и остава од 86 комада бакараног новца ИВ века. Стање локалитета 1965.године је било следеће: на површини оранице незнатни су трагови римске керамике и нешто ломљених опека и тегула. Овде се ради о остацима архитектуре, вероватно неке виллае рустицае. Темељи се налазе на већој дубини, тако да их дубоко орање за сада не угрожава у већој мери. Од 1960.године до извештаја 1965. године није било нових налаза. Локалитет је унет на топографску карту, али од тада нису вршена заштитна ископавања.На основу истраживања на овом локалитету и на основу самих налаза заључено је да се ради о периоду од ИИ-И века п.н.е. и ИИ-ИВ век.

Локалитет: “Старо село”, Стара Пазова

Локалитет Старо село у Старој Пазови представља руралну насеобину на позицији плато изнад некадашњег водотока, нешто узвишенији од околног терена, који пада ка некадашњем водотоку, нагиб ка западу. На великој површини пронађени су налази латенске и римске керамике, опеке, малтера и костију. Године 1893. на том месту пронађен је жртвеник посвећен Јупитеру од стране војника прве трачке кохорте. Период који овај локалитет обухвата је од ИИИ-ИВ века.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У ГОЛУБИНЦИМА

Локалитет: “Селиште”, Голубинци

Локалитет Селиште у Голубинцима представља руралну насеобину а налази се на позицији греда у равници која се пружа правцем исток запад. Обухвата површину од 500 x 150 м где су констатовани налази римских опека, црепа, керамике, ситнијег и крупнијег камена, кречног малтера и костију.

Локалитет: “Фртаљице”, потес Ледине, Голубинци

Локалитет потес Ледине у Голубинцима представља руралну насеобину и пут. Обухвата позицију мање греде у равници на површини 100 x 400 м налази се римска опека, цреп, ситније камење, животињске кости и керамика.

Локалитет: “Средње њиве” (Елде), Голубинци

Локалитет Средње њиве (Елде) у Голубинцима представља некрополу на јужном ободу незнатно узвишеног платоа, некада укруженог забарама. На површини од око 80 x 40 м констатоване су људске кости, фрагментоване римске опеке и имбрекси. Од керамике: сива, латеноидног типа, римско провинцијска и тера сигилата.Ова некропола датира могуће И-ИИ век.

Локалитет: “Цигља”, Голубинци

Локалитет Цигља у Голубинцима представља руралну насеобину. Позиција је на полукружној греди испод чије западне стране је данас канал, некада мањи водоток и бара. На површини од око 60 x 30 м констатовани су изразити трагови римског грађевинског шута, мермерне оплате. На Мађарској војној секцији из 1869-1887.годие овај потес се звао Велики друм.Датовање Даутова-Рушевљанин 1983:20, бр. 9 ( жртвеник ИИ век), керамика ИИИ-ИВ век.

Локалитет: “Беглук”, Голубинци

Локалитет Беглук у Голубинцима представља трасу пута а налази се на позиција равница. Површински налази указују на пружање трасе римског друма.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ У НОВОЈ ПАЗОВИ

Приликом изградње аеродрома 1948.године откривена је остава драхми Аполоније и Дирахиона.

Локалитет: “Бановачка хумка”, Нова Пазова

Локалитет Бановачка хумка у Новој Пазови налази се на овалном узвишењу 1,5 и пречника око 50м. На овом локалитету се налазе ретки површински налази фрагментованих римских опека и имбрекса и керамика новијег порекла.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У СТАРИМ БАНОВЦИМА

Локалитет: “Петринци”, Стари Бановци

Локалитет Петринци у Старим Бановцима представља руралну насеобину и налази се на позицији брежуљак на високој лесној обали Дунава. На локалитету су пронађени површински налази римског шута, животињских костију, лепа, керамике (праисторијске, римске и турске).

Локалитет: “Брег-Подунавље”, Стари Бановци

Локалитет Брег-Подунавље у Старим Бановцима представља насеље на брежуљку на лесној обали Дунава, пад ка ЈИ. На овом локалитету пронађене су налази животињских костију, римског шута и керамике на површини 300 x 100 м.

Локалитет: “Бели Брег”, Стари Бановци

Локалитет Бели Брег у Старим Бановцима представља рурално насеље и хронолошки припада старијем гвозденом добу из босутске групе. Налази се на позицији елипсоидни брежуљак на лесној обали Дунава, пад ка ЈИ у питању су површински налази римског шута, праисторијске и римске керамике, животињски костију.

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ У КРЊЕШЕВЦИМА

У атару села Крњешевци откривена је војничка диплома из времена императора Веспазијана.

Локалитет: “Салашине ИИ” (потес Јенџа), Крњешевци

Локалитет Салашине ИИ у Крњешевцима представља руралну насеобину на позицији равница. На локалитету Салашине ИИ налазе се површински налази праисторијске керамике, кућног лепа, а местимично и римске опеке.

Локалитет: “Баште”, Крњешевци

Локалитет Баште у Крњешевцима представља руралну насеобину на позицији греда у равници.Током истраживања пронађени су површински налази кућног лепа, животињских костију и керамике (праисторијске, римске и средњовековне).

Локалитет: “Мало Кувалово”, Крњешевци

Локалитет Мало Кувалово у Крњешевцима представља руралну насеобину.Током заштитних ископања 1979.године откривено је вишеслојној археолошко налазиште. На постојању насеља и века указивале су ране римско-провинцијске форме керамичког материјала и налази кровних опека, , лепа керамике и предмети од костију и гвожђа. Римско насеље имало је два културна хоризонтал од И до ИВ века. Крајем XИX века приликом пољопривредних радова откривено је 1.000 сложених римских опека (?), камени споменик с натписом и 50 комада римског новца. Није поуздано о каквој врсти налазишта се ради али је неспорно да је у римском период овде постојало неко станиште.

Лит: Адам Н. Црнобрња, Античка насеља, фортификације и комуникације у југоисточном делу Доње Паноније, докторска дисертација, Београд, 2015.

Лит: Археолошки преглед 7, Археолошко друштво Југославије, Београд, 1965.

Лит: Маја Ђорђевић, Археолошка налазишта римског периода у Војводини,Београд, 2007.