Дворац Шлос

Дворац  Шлос у Голубинцима је саграђен према пројекту архитекте Флоријана Мадачонија 1767. године а налази се у улици  Карађорђев парк бр. 6. Саграђен је за потребе официрских породица војне границе као “Управна зграда у Голубинцима”, како пише у самом пројекту. По намени и архитектонској концепцији зграда би се могла сврстати у наменске објекте који су били пројектовани за војне намене или као зграде за становање официра привремено распоређених у тој војној команди. По унутрашњем склопу и спољном изгледу, обради и детаљима, има све карактеристике објекта војнограничарске архитектуре. Дворац је слободно стојећи спратни објекат правоугаоне основе. Унутрашњи простор изгледа монументално због камене ограде на степеништу. Изузев камених оквира врата и прозора, фасада је изведена у малтерској пластици. На источној и западној страни налази се плитак ризалит. На спрату доминира вертикална подела зидних површина пиластрима, између којих се налази низ симетричних прозора, док је на приземљу хоризонтална малтерска подела. Налази се у центру места Голубинци окружен парком. Зграда је више пута адаптирана али није нарушена основна концепција.

Податке о градњи Шлоса конзерватор Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици Ђенана Златкић пронашла је у Хофкамер архиву у Бечу. “На плану величине 100 x 73 цм са  насловом: “ План дер 1767 вом Милитар уберномменен Херсчалф Wоика ин Сyрмиен” 1769. Са ознаком Л69 на коме су поред осталих насеља уцртани и Голубинци. Из пројекта се види да је завршен априла 1767. године. План је величине 45 x 33 цм обојен је и има ознаку Рб 354. Аутор пројекта је Флориан Мадоцснyи, а као наслов плана је записано: “Дас Херрсчафтшаус ин Голубинзе ин Сyурмиен”, дакле Управна зграда у Голубинцима. Архитектонска вредност овог војнограничарског објекта, склад и симетрија, правилан ритам отвора сврставају га у групу значајних архитектонских остварења друге половине XВИИИ века. У тунелима Шлоса према општини, католичкој цркви, Бернатовом дворцу биле су барутане до 1871. године. По наредби директора школе Андрића у Голубинцима 30-тих година XX века зазидана су врата на своду  која су се налазила ка југу десно од улаза у подрум.Врата према југу зазидана су зато што су се појавиле змије из тог тунела – лагума. У зарушеном делу тунела 30-тих година XX века пронађен је војни сандук и људске кости.

У државној библиотеци у Берлину чува се документ из споменара – родослова гардијског капетана Карла фон Грета о Лудвигу ван Бетовену. Уз новински текст (који је нестао) о контактима Грета и Бетовена, спајалицом је спојен цртеж “цртеж пером једне куће у акварелу”, односи се у једној забелешци на Грета: “Дворац у Голубинцима 20. фебруар 1803”, димензије 17 x 11 цм. Цртеж Шлоса настао је око 1790. године док је Грет био капетан 9. компаније у Голубинцима. Битна разлика између оригиналног пројекта Флоријана Мадачонија и овог овог цртежа је у испустима ( прозорима) у поткровљу које је вероватно неко од команданата накнадно дао урадити како би се рационално искористила велика површина и кубатура поткровља.

Жанет д’ Хонрат, супруга Карла Грета, била је прва љубав Бетовена. Карл фон Грет и Бетовен били су у младости познаници и супарници. Жанет је рођена 1. августа 1770. године у Келну. Она и Бетовен су били вршњаци. Била је лепа, живахна плавуша наочитог и пријатног расположења, која је уживала у музици и имала пријатан глас. Као страствени љубитељ музике проводила је многе недеље и празнике у породици Браунинг у Бону. Није тешко замислити какав је утисак оставила на сензибилног и импулсивног Лудвига, кад му је прелепа девојка, испуњавајући његову молбу, певала нежним умилним гласом популарну песму:

“Мене данас од тебе да раставе

и ово нас не може спречити

то је превелик бол за моје срце..”

Ипак за наочитог капетана и младог племића Карла фон Грета удала се 1788. године. Да Бетовен у Бечу не заборавља Жанет, доказ су стихови које јој посвећује. Својој испирацији дарује стихове Готфрида Биргера по којима је написао музику, а ови стихови су објављени годину дана после удаје Жанет за Карла фон Грета. Бетовенови ожиљци су свежи: то потврђују изабрани стихови. Као успомену на ову љубав у Бетовеном музеју у Бону чува се медаљон 5,9 x 6,1 Жанет д’ Хонрат. На заједничко пријатељство Бетовена и Карла фон Грета са Елеонором Браунинг, у чијој кући је често боравила Жанет д’ Хонрат као девојка, подсећа Гретова новогодишња честитка 1790. године. Вероватно  да је писана из Голубинаца. О утицају ове љубави на стваралаштво музичког генија за сада нема детаљнијих података. Познато је да је госпођа Жанет фон Грет умрла у Темишвару. Очигледно да су Карл фон Грет и Бетовен остали у пријатељским односима јер је цртеж Шлоса сачинио Карл фон Грет.

Поред архитектонске, дворац има и историјску вредност јер је у њему боравио вожд Карађорђе Петровић током 1813. године. У годинама пред Први српски устанак Карађорђе је више пута долазио у Срем, склањајући се од Турака. О судбини Карађорђевој прота Матија Ненадовић бележи: Ја одем у Купиново и у Ашањи обиђем родбину, која је код својих људи већ намештена, и одем у Фенек. Кад ја тамо, ал’ њега и проче отерали у Голубинце; те ја и тамо. После турских победа на Равном и Засавици, по наговору Недобе, напушта Карађорђе Србију у зору 21. септембра 1813. године и одатле одлази у земунски контумац. Међутим због покоља над београдских Турцима војни командант Земуна генерал – мајор Червинка је сматрао умесним да Карађорђа сколни од очију ових Турака у удаљенији контумац у шуми Крак код манастира Фенек. Ратни савет је наредио Сигенталу 15. октобра 1813. године да се српске старешине после издржаног контумаца имају сместити у удаљенија места на подручју Петроварадинске граничарске регименте. Тако је између 24. и 25. октобра 1813. године Карађорђе са својом породицом прешао у Голубинце. У интернацији у Голубинцима Карађорђе је провео последњу декаду октобра и прву декаду новембра 1813. године. У Бечу су дошли до закључка да га, сигурности ради, заједно с породицом треба преместити у Петроварадинску тврђаву, а да према војводама које остају у Голубинцима треба појачати надзор. По новој заповести из Беча, око 10. новембра Карађорђе и његова породица прелази из Голубинаца у Петроварадин.

Карловачки парох Василије Констатиновић приликом обиласка протопопије 1896. године забележио је према причању старих мештана да је Шлос за време војничке крајине био стан капетаније а да је пре тога био дворац спрског деспота Јована који је имао доста своје земље у баштини.

Овај дворац је пун тајни, мистерија, а неки га називају и уклетим замком. У тренутку када се у њему чује јечање, у Голубинцима се пале свеће и стављају у оквир прозора да би се како кажу „посветили јауци мученика”. Овај замак је током два века свога постојања, након смрти првог властелина понајчешће служио као мучионица. Последњи мученици су урезали своја признања у зидове замка, крајем Другог светског рата. Онда није ни чудо што Шлос прате приче о проклетствима, неверствима и казнама. Први власник замка се једне ноћи, након дугог пута, изненада вратио и нашао своју младу супругу у загрљају слуге. Слугу је одмах посекао, а њу је потпуно нагу везао за северни стуб замка, рекавши јој да ће ту остати, све док је пауци паучином не премреже. Након недељу дана, жена је од студени, жеђи и глади умрла, а да јој паучина није дошла ни до браде. Ти неверницини јауци и преклињања за бржом смрћу били су први звуци које је паучина унедрила у себе. У наредних двестотине година су се крици других мученика припајали овом првом. Први власник замка је након неверства и смрти своје жене, престао да једе и пије. Седео је сам за софром и молио за опроштај. Спахија је био снажан човек, није умро брзо као његова жена, те су његови последњи дани стигли да се умотају у паучину. У Голубинцима кажу да паук доводи драге госте и носи добру вест. Никако га не смеш убити, јер ако га убијеш, прво што ћеш чути биће врисак, и ако се хитро окренеш на супротном зиду од онога на коме је спљоштен паук, видећеш сенку наге, младе жене. Смрт паука ће ти у наредним годинама донети несрећу и мук за софром, људи ће те памтити једино по злу.. Старији мештани говоре да се сваких десет година у неким ветровитим и сипљивим јесењим ноћима, појављује човек обучен у похабано племићко одело и дуго се моли над разрушеним замком. Не зна се ко је, ни од кога тражи опроштај. Једино што се за сигурно зна, то је, да није свештеник и да не припада ни једној позоришној путујућој трупи. Лице никада нису успели да му распознају.

Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС бр. 1116 од 26.09.1951.године, зграда дворца Шлос у Голубинцима налази се под заштитом државе и представља културно добро од великог значаја.
Литература:
Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
Ђорђе Момчиловић, Златне нити заједништва (Хроника Голубинаца), Нови Сад, 1983.
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, 2006.
Милан Белегишанин, Снови затрављених кула, 2008.
За овај текст коришћена је документација Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица

Зграда Месне канцеларије

Зграда Месне заједнице у Голубинцима налази се у Пазовачкој улици бр. 1 а подигнута је у време Војне границе 1770. године као грађевина за војне потребе – зграда ИX Граничарске регименте. Покривена је двосливним кровом са таваницама до витловки. Улаз у зграду је повишен за четири степеника који воде до отвореног трема (балкона) украшеног подним мозаиком на ком се налазе два носећа стуба кружног пречника и метална оградица. Објекат има пет просторија.

Лит: Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, Студија заштите непокретног културног наслеђа за потребе израде просторног плана општине Стара Пазова, 2013.

Зграда библиотеке “Дамјан Прерадовић”

Зграда библиотеке налази се у Путиначкој улици бр. 2 у Голубинцима. Представља угаони објекат, издужене правоугаоне основе, покривен тросливним кровом. Улаз у библиотеку је постављен лево, асиметрично у односу на прозорске отворе. Хоризонтална подела је постигнута соклом и профилисаним банком украшеном назубљеним квадерима у доњем делу. Зграда је сигурно претрпела велике измене у односу на свој првобитни изглед.

 Лит: Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, Студија заштите непокретног културног наслеђа за потребе израде просторног плана општине Стара Пазова, 2013.

Амбар са котобањом породице Лепшановић

За подизање једне богато украшене котобање требало је више деценија рада, због чега су оне биле веома скупе и у извесном смислу постајале симбол локалног престижа. То илуструје пример градње Лепшановићеве котобање. Комплекс економских зграда у Пазовачкој улици бр. 42 у Голубинцима који доминира овим сеоским двориштем грађен је у периоду од 1888. до 1921. године. Градњу је започео домаћин Нићифор-Нића (1840-1918) и мајстор Петар Штрапајевић 1888. године, а завршио је његов син Божа и мајстор Петар Дешић 1921. године. Лепшановићеве котобање грађене су пуних 35 година, градио ју је капитал две генерације. По казивању Николе Лепшановића, Божиног сина, отац је платио израду котобање три године ране за целу фамилију, ал да мајстори не журе да буде што лепша. Котобања је била дугачка 32 метера. Међутим Нићин син Божа је при деоби поделио котобању синовима Стеви и Цвеји да носе на своје грунтове, а Николи-Лали је остала котобања од 16 метери по којој се Голубинци данас препознају. Градња објекта започета је зиданом и омалтерисаном девојачком собом на коју се наставља котобања са тремом и амбар са угаоним тремом на крају целине. На то указује година градње 1888. и име мајстора, урезани на забатне греде амбара, које услед његовог положаја, у продужетку котобање, нису уочљиве на први поглед.

Чеона страна на уличној регулацији обрадом забата у стилу сеоског барока, окапницом, са два прозора и другом фасадном декорацијом опонаша кућу, указујући на истовременост њиховог настанка. Складиштени део грађен је дрветом: амбар од водоравно ужлебљених дасака у дрвене стубове, а котобања од косо закованих летвица. Тремови са испустима у виду балкона, преко којих се дрвеним степеништем остварује веза са приземљем, украшени су профилисаним летвама. Мањим бројем детаља и већом зиданом површином овај амбар са котобањом указује на завршну фазу обједињавања пратећих зграда, прво привредне, а потом стамбено привредне намене, илуструјући грађењем у низу, рационално коришћење суженог простора дворишта карактеристичног за ушорена насеља Срема. Решење Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица број 115/73 од 07. септембра 1974. године и одлуком скупштине Републике Србије РС број 224 од 26.11. 1990. године („Службени гласник Републике Србије“ број 16 од 03.12. 1990. године), амбар са котобањом породице Лепшановић у Голубинцима налази се под заштитом државе и представља културно добро од изузетног значаја.

За овај текст коришћена је документација Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица Литература:
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица,2006.
Ратко Рацковић, Помени и трајања 2, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица,2007.

Амбар са котобањом породице Галечић

Амбар са котобањом у Пазовачкој улици бр. 64 спада међу најразвијеније и најлепше зграде ове намене. Саградио га је мајстор Петар Дешић, из познате голубиначке мајсторске породице Дешића, 1913. године. Постављен је на високи, опеком зидани сокл, искоришћен за подрум и комору између којих је слободан простор шупе, са чеоном страном на уличној линији. Амбар је грађен од усправно низаних дасака у стубове конструкције, које по средини имају мотив круга са урезаним храстовим листом. У продужетку амбара за кукуруз, изнад шупе, је складиштени простор на који се наставља и котобања са тремом ограђеним профилисаним летвама и резаним дрвеним украсима уз стубове трема.

На исти начин украшени су и испусти – балкони преко којих се дрвеним степеништем пење у амбар и котобању. Чеона улична страна је зидана, са забатом изведеним на киблу, и богато декорисана лучним нишама, канелованим пиластрима са капителима, волутама и акротеријама са стране. Ограда испод чеоне стране је зидана опеком, са низом лучно завршених ниша. Као карактеристична привредна зграда Срема, овај амбар са котобањом представља прекретницу у њиховом развоју од дрветом грађених ка зиданим амбарима. Решењем Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица број 181 од 12. јула 1974. године и одлуком скупштине Републике Србије РС број 224 од 26.11. 1990. године („Службени гласник Републике Србије“ број 16 од 03.12. 1990. године) амбар са котобањом породице Галечић у Голубицима налази се под заштитом држава и представља културно добро од изузетног значаја.
За овај текст коришћена је документација Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица
Лит: Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, 2006.

Амбар са котобањом породице Сурдучки

Међу заштићеним голубиначким амбарима са котобањама најскромнији по обради и димензијама, али најстарији по настанку је овај, у Шимановачком шору бр. 130. У декоративно обрађеном и резбареном забату урезана је 1876. као година његове градње. Рад је самоуког мајстора из породице тадашњих власника Ђукића. Амбар и котобања постављени су на зидове од опеке и раздвојени шупом. Амбар је грађен водоравним слагањем дасака у стубове конструкције, за разлику од новијих, у којих су оне вертикално ужлебљене. По томе, а пре свега по основној одредници да су грађени без трема, овај амбар са котобањом као варијанта обједињених зграда за смештај жита и кукуруза означава старију фазу њиховог развоја. На основу решења Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица број 190/75 од 25.05.1976.године амбар са котобањом у Голубинцима утврђен је за споменик културе од великог значаја.

Лит: На основу документације Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица

Спомен плоче палим борцима и жртвама фашистичког терора

Спомен плоче налазе се у бетонском оквиру на фасади Основне школе “23. октобар” у Голубинцима и постављене су у част двадесетогодишњице народне револуције 12. 9. 1961. године. На мермерним плочама исписана су имена палих бораца и жртава фашизма.

Лит: На основу документације Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица

Спомен обележје на Водицама

Спомен плоча недалеко од Капеле на водице у атару села подигнута је од стране мештана 22. јуна 1974. године. Постављена је на месту на коме су се током Другог светског рата сакупљали борци, курири и место са којег су одлазили у борбу.