Први православни храм у Белегишу, са сводом од дасака покривених трском, био је саграђен од прућа и блата. Ново пространије сакрално здање подигнуто је 1731.године, а осветио га је епископ крушедолски Никанор (Мелетијевић). Године 1733. у извештају Карловачке епархије за цркву у Белегишу пише: “Црква нова, од плетера, покривена трском, свод од дасака, звоно мало.” Црква је имала иконостас са Недреманим оком и пет већих икона. Друга црква саграђена је 1766. године. За сликање њеног иконостаса, певница и тронова, црквена општина је 11. априла 1809. године закључила уговор са Георгијем Лацковићем. Исте године Стефан Гавриловић, карловачки сликар, упутио је писмо Конзисторију у коме се жали да је црквена општина у Белегишу за сликање иконостаса са њим склопила уговор још 1805. године, али су радови одложени јер општина није имала довољно новца. Он је тражио од Конзисторија да уговор црквене општине са Лацковићем поништи. Крајем маја 1809. године Конзисторија је потврдила уговор цркве општине и Георгија Лацковића, па је он и осликао иконостас који је био у употреби до друге половине XIX века.
Црквена општина у Белегишу, је 1874. године застражила од Архидијецезалног административног одбора да радове на иконостасу повери Николи Марковићу. Већ 3.априла 1877.године она извештава Администативни одбор да је Никола Марковић при завршетку радова на иконостасу цркве.
Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (22. мај) у улици Краља Петра Првог бр. 117 у Белегишу је монументална грађевина, неуобичајено је великих димензија за место у коме се налази. Представља значајан пример црквеног градитељства из прве половине прошлог века. Дефинисан као српски национални стил, овај архитектоски правац је баштинио најбоље из традиције средњовековне српске архитектуре и прилагођавао је потребама и новом шватању црквеног градитељства. Црква је богато украшена вученом и ливеном пластиком, трифорама и розетама и другим декоративним елементима, стилски неуједначеним. Примери обнове националног стила су ретки у црквеном градитељству у Срему, а црква у Белегишу на најбољи начин репрезентује све одлике овог стила током треће деценије прошлог века испољава своју пуну зрелост.
Нова црква Светог оца Николаја саграђена је од 1924-1927. године, зидали су је Коста Ђаниш и Сава Шкорић из Шапца, а 4. јула осветио је патријарх Димитрије. Певао је чувени белегишки хор Српског ратарског певачког друштва. Из старе цркве пренет је иконостас Николе Марковића, али је по димензијама био мали за нову, па су са сваке стране додате још по три нове иконе. Према Летопису цркве у Белегишу “моловање цркве, оправку и дометак иконостаса и столова преузели су декоративни молер Алекса Кузминац из Шапца, позлатарски посао Стеван Кузминац из Земуна, а сликарски Стефан Стефановић из Карловаца”. Дуборез на столовима и иконостасу радио је Алојз Кустер из Инђије. По Вељку Петровићу иконостас је радио Стеван Тодоровић.
Црква Светог оца Николаја зидана је као једнобродна грађевина засведена лажним сводовима, од рабиц мреже и малтера, између полукружних лукова. Изнад њих у висини темена урађене су масивне армирано-бетонске греде које имају улогу затеге. На западној страни, уз припрату, је високи тространи звоник који из правоугаоног облика, изнад наглашеног подеоног венца у нивоу слемена крова, прелази у осмоугаони. Звоник је у нивоу приземља и спрата проширен бочним просторијама са по два полукружна прозора у свакој просторији.
Дужина цркве је 36 м, а ширина 12 м. Ширина цркве заједно са певницама износи 16.40 м. Висина брода цркве је 18 м, а звоника са крстом 36 м.
На источној страни је полукружна апсида са унутрашње, а петоугаона са спољашње стране засведена полукалотом. Покривена је етернитом преко дашчане подлоге, са грбинама опшивеним поцинкованим лимом. Брод цркве покривен је двоводним кровом са покривачем од етернит плоча. Олуци, одлучне вертикале и све опшивке су од поцинкованог лима. Разуђеност фасада постигнута је нешто истакнутијим правоугаоним бочним певницама са двоводним крововима са етернит плочама. У пресеку оса бочних певница и брода цркве диже се осмострани тамбур са куполом покривеном поцинкованим лимом. Тамбур и купола несразмерно су мали у односу на димензије цркве.
Црква је зидана опеком старог формата. Унутра је омалтерисана кречним малтером, а споља продужним, осим сокле која је обрађена у вештачком камену без профилације. Вертикалност брода цркве и звоника наглашена је пиластрима ширине 80 цм чији ритам одговара унутрашњој подели простора и распореду прозорских отвора.
Богато профилисани кровни венац звоника и кубета, полукружног облика са малим конзолним завршецима веома је наглашен и декоративан. Испод њега на четири стране звоника налазе се сатови. Све фасаде између профилације и орнаментике подељене су хоризонталним нутнама у наизменичним пољима висине 30 и 40 цм. Улаз у цркву, на западном прочелљу наглашен је снажним полукружним стубовима са богато профилисаним базама и капителима. Изнад њих је полукружни свод профилисан са предње стране и наткривен кровом на две воде са уздигнутим слеменом на коме се налази крст. Врата портала су двокрилна, од масивне храстовине, са филунгама у облику крстова и декоративним оковом од кованог гвожђа. У ниши изнад врата налази се прилично оштећена икона са допојасном фигуром Христа. Испред улаза налазе се четири степеника од правилно обрађених квадера гранита.
На јужној страни врата су такође двокрилна, са лучном нишом изнад њих у којој се налази икона светог Николе. Она су храстова и масивна, обрађена на исти начин као врата на западном, прочељу. Веома су наглашена шембраном која поред уобичајене профилације има траку са флоралним елементима. На северној страни, непосредно уз апсиду, налазе се мала помоћна врата издигнута за три степеника.
Сви прозори су полукружно засведени, богато украшени профилисаним оквирима шембранама. На звонику, на западној страни у нивоу тавана цркве, прозор је такође полукружни у облику трифоре са четворолистном розетом у горњој зони. Исти тип прозора је и на певницама. У нивоу трифоре звоника на бочним странама изнад наглашеног улаза на западној страни налазе се кружне розете у облику цвета са осам латица. Розете су као и прозори, украшене профилисаним оквирима. Изнад профилисаних прозорских отвора брода цркве и апсиде урађени су полукружни венци са малим конзоластим завршецима. Испод наглашеног кровног венца, а између пиластера урађен је низ полукружних аркадица са конзоластим завршецима као код полукружних венаца изнад прозора. Сви прозори су метални са врло танким вертикалним и хоризонталним профилима (шпроснама). Поља су неједнака, са наглашеном вертикалношћу.
Унутрашњи зидови цркве обрађени су у штуко мрамору, а лукови и сводови украшени молерајом. Зидне слике налазе се у олтару и наосу.Између припрате и наоса налазе се два снажна стуба квадратног пресека који преко стилизованог флоралног капитела подухватају пространу галерију са зиданом оградом украшеном вученом профилацијом, украсним тракама и кружним медаљонима у пољу, са флоралним орнаментима. Видни делови полукружних лукова унутар цркве ослањају се на богато профилисаним конзолама.
Часну трпезу у олтару подигао је Стефан Орловић, за време владавине цара Франца И и управе митрополита Стефана (Стратимировића), 1817.године. Од полираног мермера је црвенкасте боје – “будимског”, вероватно из Мађарске, димензије 127/103/100 цм. Састоји се од доње подложне плоче и горње истих димензија у основи , а различитих дебљина. Између горње и доње плоче, на угловима у форми балустера квадратног пресека, налазе се веома снажни стубови. На средини стубова са предње и задње стране плитко су урезане шестокраке звезде.
Под цркве је од врло декоративних керамичких плочица сложених тако да по ивицама формирају различите шаре са бордурама. Степеницама од камена са полукружном профилацијом чела степеника подељен је на четири нивоа, укупне висинске разлике 30 цм.
У звоник, до нивоа тавана око зиданог стуба долази се масивним завојитим степеништем од камена.Изнад овог нивоа степенице су дрвене, у облику мердевина, што је уобичајено решење код цркава.
Иконостас припада типу вишепратних олтарских преграда. Његова подела профилисаним таласастим венцима извршена је у хоризонталним зонама.У првој зони су престоне иконе у соклу, двери и медаљони изнад престоних икона. У другој зони су композиције празника, а у трећој медаљони са сценама из циклуса мука Христових и Распећа са медаљонима Богородице и Светог Јована Богослова. Храм је комплетно реновиран 2015. и 2016. године, средствима општине Стара Пазова, захваљујући председнику општине господину Ђорђу Радиновићу и средствима Црквене општине Белегиш. Главне старине ове светиње представљају углавном старе богослужбене књиге, укључујући и Јеванђеље из 1760.године, у којем се поред потписа патријарха српског Димитрија (Павловића) и епископа бачког Никанора (Иличића), стоје и записи Епископа зворничко-тузланског Господина Василија (Качавенде) и Епископа сремског Господина Василија (Вадића).
На основу одлуке Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица, Црква Светог оца Николаја у Белегишу представља евидентирану непокреност.
Литература:
Златкић Ђенана, Божовић-Лопичић Радојка, Сеоске и салашарске цркве у Војводини, 1998.
Срђан Ерцеган, Споменица владичанства сремског, Сремски Карловци, 2014.
Документација Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица