Од првих писаних помена Војке, као насељеног места, тек око 1578. године помиње се један свештеник, што наводи на предпоставку да је ту била и мања црква у којој је службовао. У северозападном углу центра села постојала је црква брвнара или од плетера, а на основу митрополитске уредбе из 1724. године, Војчани граде своју прву цркву од тврђег материјала, покривену шиндром, са средњим звоном и трапезом од цигле 1727. године. Ту цркву је осветио митрополит крушедолски Никанор 1732. године. Била је снабдевена потребним инвентаром, одеждама и књигама за вршење богослужења од којих су неке и до дан данас сачуване. Пописом из 1732/33. године који је наредио митрополит Вићентије Јовановић, говори нам да су цркве у Срему биле врло сиромашне али је једино Војка имала цркву од тврдог материјала. У извештају карловачког протопопа Јефтимија Радосављевића из 1750. године о прегледу, говори да Војка има 85 домова, цркву од камена, слави Светог Николу, у цркви се води протокол, порта и гробље су ограђени. Поред ове цркве било је и гробље које је на садашњу локаћу премештено 1848. године. Ни црква није остала дуго на том месту. Нова црква, већа, шира и дужа, почела се градити на североисточном углу центра села, од цигле и камена. О изградњи и освећењу цркве Светог оца Николаја у Војки сведочи и један документ. Повеља оснивања светог храма би положена 24. јуна 1857. године у време владавине Аустријско Царског Његовог Апостолског Величанства и Великог Војводе Господара Франца Јосифа Првог и у време Најсветијег Патријарха Српског, Архиепископа и Митрополита Карловачког Господина Јосифа Рајачића, а зидар мајстор био је Франц Фукс из Митровице.
Црква Преноса моштију Светог оца Николаја налази се у улици Карађођревој бр. 4 у Војки, сазидана је 1857. године, као једнобродна грађевина оријентисана у смеру исток – запад. На источној страни је полукружна олтарска апсида, а изнад западног дела грађевине је звоник. Зидови од цигле су рашчлањени усправно четвртастим стубовима и степенасто увученим удубљењем у којима су прозори. Црква је покривена двосливним кровом. Фасаде су хоризонтално рашчлањене соклом, фризом и профилисаним поткровним венцем, а вертикално су рашчлањене пиластрима који се завршавају профилисаним капителима. Између пиластри су степенасто увучене нише са лучно завршеним прозорима.
Западна фасада је класицистички обрађена ( зид са украсима), има троугли кров кога придржавају четвртасти стубови са украсима на врху. На ивицама фасаде су пиластри који се протежу од сокла до фриза и завршавају профилисаним капителима. У средини западне фасаде је главни улаз, мало увучен са дрвеним двокрилним вратима, висине четири метра и фланкиран је пиластрима који се такође завршавају профилисаним капителима.
Јужно су мања врата за улаз на звоник који излази из крова цркве. Двоспратни звоник се уздиже изнад западног дела грађевине. У првом спрату звоника на западној страни је окулус. Звоник је фланкиран пиластрима , узидан у цркву и завршава се барокним кровом укупне висине 55 метара са крстом на врху. На западној страни фасаде изнад самог улаза је прозор са горњим полукружним завршетком. У истој равни северно од прозора је ниша са фреском Светог оца Николаја, а јужно је фреска Светог Архангела Михаила. Изнад ниша је фриз са метопа и триглифама. У метопама су пластичне розете, изнад фриза је троугласти тимпанон уоквирен профилисаним тракама.
На првом нивоу или спрату звоника, који је мало виши од крова цркве, са западне, северне и јужне стране налази се кружни отвор метарског пречника. На другом спрату звоника налази се на све четири стране по један прозор са металним шалонима. Изнад тих прозора је кружни сат са казаљкама. Са јужне и северне стране фасаде налази се по пет прозора, од којих су два најзападнија ( на звонику) нешто мањих димензија. Иапод средњих прозора и са северне и јужне стране су двокрилна дрвена врата 400 x 180 цм. На олтарској полукружној фасади налазе се два прозора истих димензија као и оних осам 380 x 160 цм. На првом спрату унутрашњег звоника, налази се троделна просторија од којих је средишња зазидана циглом, а северна и јужна устакљена широким прозорима. Сматра се да је одатле некада певало Црквено певачко друштво. Црквена порта је ограђена зиданом оградом чији су горњи делови од кованог гвожђа. Средстава за израду ограде дао је Војчан Тривун Вујин, официр аустријске војске 1885. године.
Према мишљењу др Мирјане Лесек, историчара уметности из Сремске Митровице из 1979. године иконостас се приписује познатом дрворезбару Едуарду Владаршу, док га Гордана Прица, такође историчар уметности, прегледом војачке цркве из 1969. године веже за Георгија Девића. Др Мирјана сматра да је могуће да је иконостас резбарио син Георгија Девића, али без обзира да ли је Едуард Владарш или неко други резбарио у војачкој цркви, иконстас, певнице, тронови и столови чине једну уметничку целину којом се Војчани поносе.Иконостас је класичне концепције са вишеспратним олтарским преградама у три нивоа хоризонталне зоне. У првој зони у соклу су четири медаљон иконе заштићене са стране четвртастим стубовима. На предњим странама тих стубова је биљна орнаментика са шкољком у горњем делу. Царске, северне и јужне двери са медаљонима богато су украшене биљном орнаментиком. Изнад медаљона је по једна ваза са букетићима ружа. Око вазе се савијају гранчице. Све четири престоне иконе су са стране заштићене округлим стубовима који су уздужно, плитко и полукружно издубљени тј. канеловани. Стубови су обавијени венцима од храстових листова и ружа. У другој зони празничне иконе су међусубно одвојене канелованим стубовима који су обавијени гранчицама са листовима и ружама. У трећој зони где је Распеће, медаљони апостола и Пресвете Богородице под Крстом су међусубно повезани гранчицама са листовима, ружама и неорококо мотивом шкољке. Тронови, певнице и столови и у мушкој и у женској цркви, налоњи и целиваоница, према резбарској изгради и стилу, припадају истом дрворезбару који је резбарио иконостас. Припрата од лађе цркве преграђена је столовима и сталком за иконе са отвореном капијом на средини.
Многе цкрве из времена резбарије иконостаса сачувале су Христов Гроб. Црква у Војки вероватно није имала Христов Гроб из времена резбарења иконостаса. Добила га је као прилог 2006.године. Резбарију је радио Милован Ковачевић из Вишњићева. Дуборез са три стране Христовог Гроба верницима се поручује: од рода пшенице и винове лозе, под видом хлеба и вина причешћем Телом и Крвљу Христовом са дискоса и из путира, спасавамо се у Цркви.
Иконостас је сликао Павле Чортановић у другој половини 19. века (око 1860.). У соклу прве зоне иконостаса, гледајући са севера према југу, испод престоне иконе Светог оца Николаја налази се медаљон Светог оца Николаја и “Агриага”, односно Агрика. Детаљ четвртог чуда у Житију Светог оца Николаја од оца Јустина Поповића: Агриковог сина Василија отимају Сарацени (исламисти) а Свети Никола га чудесно спасава и враћа родитељима.
Испод престоне иконе Пресвете Богородице је медаљон икона Бекства у Египат. Испод престоне иконе Господа Христа – Христос са Самарјанком, а испод престоне иконе Светог Јована Крститеља је Усековање његове главе. На царским дверима су по правилу Благовести: на северном крилу двери је медаљон Марије Дјеве а на јужном десном крилу је Свети архангел Гаврило са крином (љиљаном) у руци. На медаљону северних двери насликан је Свети архиђакон Стефан а на јужним дверима је Свети архангел Михаил. Изнад царских двери у првој зони на медаљону је Тајна вецера. У истој зони изнад северних двери у медаљону је Рођење Пресвете Богородице док је изнад јужних двери Успење Пресвете Богородице.
У другој зони изнад царских двери је икона Свете Тројице како крунишу Богородицу. Северно И јужно од те иконе налазе се по три иконе Господњих празника. Гледајући од севера према југу, празници су хронолошки постављени: Рођење (Божић), Богојављење, Преображење, Васкрсење, Вазнесење и Педесетница ( Силазак Светог Духа на апостоле).
У трећој зони иконостаса на самом врху средине је Распеће Господа Исуса Христа са медаљонима испод северног крака крст Пресвете Богородице, а испод јужног Светог Јована Богослова. Испод Распећа је мањи медаљон скидање Господа Христа са крста. Северно од тог медаљона су три медаљона апостола (Филипа, Тадеја и Андреја Првозваног), а јужно су такође медаљони апостола (Вартоломеја, Симона Зилота-Кананита и Матеја). Северно од Распећа је Свети апостол Павле, а јужно Свети апостол Петар на самом врху као што и јесу врховни апостоли.
У Владичанском трону у горњем делу насликан је Свети Сава у Архијерејској одежди, а у доњем делу је медаљон Светог Саве како поучава српске ђаке. У Богородичном трону у горњем делу је Просвета Богородица са малим Христом на рукама, изнад су два анђела с круном, а још изнад је Бог Отац у облаку. У доњем делу је медаљон сусрета Марије и Јелисавете.
У православној иконографији боје хаљине и огртача и Господа Христа и Пресвете Богородице су углавном црвене и плаве. Разлог је тај што плава боја представља човечанску, а црвена божанску природу Богочовека Христа. Ако је код Њега хаљина црвене боје, а огртач плаве, то значи да је Христос Бог постао човек, обукао се у човечанску природу. Код Пресвете Богородице, ако код хаљине или огртача преовладава плава боја, значи да она још није родила Бога Христа, ако преовладава црвена боја, значи да је она већ Богородица, родила је Бога Христа.
У олтару високо у апсиди су Света три Јерарха: Свети Василије Велики на југу, Свети Јован Златоусти на истоку и на северу Свети Григорије Богослов. Сасвим у врху је Дух Свети у виду голуба.
У првом делу свода храма што је испред иконостаса, а изнад солеје (певнице), у средини је Бог Отац са свитком на коме пише (у преводу) “ Небо ми је престо а земља подножје ногама мојим” и под ногом Бога Оца као седог старца је планета земља. Јужно на истом своду су јеванђелисти Матеј и Јован са својим символима човека и орла у доњим угловима свода. Северно су јеванђелисти Лука и Марко такође са својим символима говечета и лавом у доњим деловима свода.
У другом делу свода јужно је преподобни Симеон Мироточиви, а северно Свети Стефан Штиљановић. У средини око држача полилеја је украсна розета.
У трећем делу свода што је изнад северних и јужних врата, насликана је купола од по два анђела држана са десет медаљона при дну. На тим медаљонима су портрети: 1. Светог Кнеза Лазара, 2. Светог Јована Деспота, 3. Светог Краља Милутина, 4. Светог Максима Владике, 5. Светог Атанасија Великог, 6. Светог Симона ( Стефана Првовенчаног), 7. Светог Арсенија Сремца, 8. Светог Стефана Деспота, 9. Светог Стефана Дечанског и 10. Светог цара Уроша.
У четвртом делу свода јужно је Преподобна мати Параскева а северно Преподобна мати Ангелина.
На западној страни зида изнад пролаза а између стубова звоника налази се фреска крунисања Стефана Првовенчаног за краља 1221. године од свога брата Светог Саве. Изнад је грб Српске Православне Цркве а испод отворена књига на чијим страницама пише да је обновљену унутрашњу декорацију светог храма осветио Епископ Сремски Господин Василије 1989.године, коју је урадио Драган Станковић из Трпиње. Зидови и стубови су осликани мраморизацијом камена са елементима украсних ваза и анђелских ликова изнад прозора.
Војачка црква има четири звона различите величине и изливених речи и рељефа. На малом звону при дну на ободу пише “Српско православна црквена општина у Војки 1921. године”. На средини звона је изливен рељеф Светог Николе у архијерејским одеждама, а на супротној страни пише “ левано од Ернеста Саво Грац 1921.г.”Ово звоно је набављено од Ернеста из Граца 1921. године.
Најмање звоно на ободу има натпис: “Срп. правосл. црквена општина Војка”. Изнад на средини једне половине је рељефни портрет краља Александра, а на средини друге половине у украшеном правоугаонику пише: “Стројне товарне ин леварне Љубљана”. Испод правоугаоника је “ Бр. 1690” и “1926” вероватно се ради о серијском броју изиивеног звона љубљанске звоноливнице из 1926.године.
Средње звоно сем тежине идентичино је са најмањим, исти рељеф, исти натписи, иста година изливања, исти звоноливац, само је број изливеног звона 1689 што значи да је пре изливено.
Велико звоно је било највероватније од истог звоноливца, са истим словима али је 1981. године преливено у звоноливници Станислава Поповића у Београду. При врху звона изливен је амблем Војке а испод следеће речи: “Ово звоно из 1926.године преливено добровољним прилогом мештана села Војке, освећено и постављено на Духове 1981.године, звоно је тежине 770 килограма.
Решењем завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица бр. 179 од 06.11.1979.године, Српска православна црква Светог Николе у Војки проглашена је за споменик културе.
Литература:
Др Славко Гавриловић, Властелинство Војка у Срему ( 1745-1766),Нови Сад, 1959.
Завод за заштиту споменика, Сремска Митровица, бр.179 од 11.9.1979.године, кустос Мирјана Лесек
Анђелко Ердељанин, Војка- Хроника сремског села, Стара Пазова, 1997.
Радомир Сандић, Црква Светог оца Николаја у Војки, 1857-2007, Војка, 2007.
Документација Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица