Укључивањем Голубинаца у ланац Војне Крајине 1756. године, од Пожеге из шијачке области доселила се група хрватских породица, а затим долази и неколико хрватских – шокачких породица из Бачке. Оне су у селу по томе и добиле своје називе Шијаци и Шокци. Тако је шор у који су се населили био познат као Шокачки шор. Први католици у Голубинцима припадали су командном кадру Регименте на чији захтев долази до формирања римокатоличке жупе у Голубинцима са припадајућим селима Попинци, Војка и Шимановци. Насељавање 17 хрватских породица са нуштарског властелинства Кхуена грофа Хӧдерварyа, из Јармине и Опојеваца одобрио је Дворски савет 1775. године. У Голубинцима је за 150-так година службовало 25 католичких свештеника.

Када је саграђена данашња православна црква (1784-1788.год.) у селу је већ била основана католичка жупа 1771. године, а богослужење је вршено у мањој капелици. Католички обреди обављани су у згради дворца Шлос, да би око 1760. године била изграђена нова, већа капела. Будући да је од стране власти 1787. године, оцењено да у цркви није препоручљиво служити, те је затворена, а од тада је дозволом духовоног стола у Ђакову, служба Божја обављана у згради некадашњег сатничког стана.

Римокатоличка црква Светог Јурја у улици Ђурђевска бр. 6 у Голубинцима изграђена је 1884. – 1885. године, за време жупника др. Јосе Пауса (1876. – 1885.год.). Висока влада из Загреба је 1883. године дала потпору од 3.000 форинти и дозволу за градњу нове цркве. У сачуваним записима наводи се, да се 1885. године католичко – хрватско становништво добровољно одрекло на неколико година коришћења своје земље, на потезу Мали Жарковци у корист изградње своје цркве, уз све остале прилоге и помоћ. Градитељ из Земуна Јосип Уарy примио се тог великог посла, те је исте године црква била под кровом. По доласку на жупу жупника Ивана Шабарића 22. 12. 1885. године, на свечан начин је обављен благослов новосаграђене цркве по инђијском жупнику и декану Шими Чизмаревићу.

Црква Светог Јурја у Голубинцима представља сакралну грађевину правоугаоне основе у правцу север – југ са главним улазом из Ђурђевске улице. Црква је једнобродна грађевина са апсидом на југу, прекривена двосливним кровом и звоником на северу. Изнад главног портала цркве стоји натпис на белој мермерној плочи: “Краљу Томиславу о хиљадогодишњици краљевства хрватског, 925–1925., подигоше голубиначки Хрвати”. Жупска општина је прве оргуље из 1868. године купила за 300 форинти од жупне цркве у Земуну, а поставио их је градитељ оргуља Hessa из Беча. Унутрашњост данашње цркве красе оргуље набављене 1885. године а 20. 12. 1886. године, монтирао их је мајстор Љубоје Хубман из Кутјева. Имају следеће регистре: Manuel: br. 1 copel 8’, br.2 prinsipal 8’, br.3 prinsipal 4’, br. 4 vioola di camba 8’, br.5 cornet 3 fa, br. 6 flautotraversa. Pedal: br. 7 violon bass 8’, br. 8 ssubbass 16’ i br. 9 octavbass 4’.

У априлу 1888. године посредством бискупа Штросмајера набављене су олтарске слике: Светог Јурја мученика (заштитника жупе) и Сусрет Богородице и Елизабете. Слике су насликане техником уље на платну и припадају непознатом аутору XИX века, а набављене су из ђаковачке жупне цркве за 50 форинти. Такође се не зна ко је аутор кипова Светог Ћирила и Методија, чија су имена исписана ћирилицом.

У септембру 1888. године постављена је проповедаоница за 200 форинти, коју је начинио Алфред Јохнсон позлатар из Новог Сада.

Дијецезански ђаковачки бискуп Штросмајер са својим Пречастним столом, препоручио је Голубинцима столара Ивана Тординца из Ђакова за израду новог великог олтара, од храстова дрвета с крстионицом и преграду између светишта и лађе, што је износило 1.600 форинти. Позлатарски посао урадио је Иван Мüллер из Вуковара. Године 1894. кип Мајке Божје који се носи код процесија поклони је Иван Фишер.

Прво кречење цркве и позлату олтара извршио је 1906. године сликар из Земуна Давид Бихалy за 4.036 круна и 25 филира.

Током радова запажено је да су прозори доста трошни, те је исте 1906. године наручено шест прозора витража, које је поставила твртка Јосипа Палхе из Будимпеште за 2.400 круна.

Постављене су слике Срце Исусово и Срце Маријино у средини, а са стране су постављена по два орнаментисана прозора као сагови. Декан земунски благословио је 25. новембра 1906. године, новоукрашену цркву, а жупник Мартин Фирингер је одржао пригодно слово.

Од фабрике Вранић и Тауш из Новог Сада за 100 круна набављена су 1908. године два барјака љубичасте боје.

По жељи Ане Кумпф р. Ковачевић 1911. године црква голубиначка се поновила с олтаром свете Ане, којег је израдио мајстор Тирола, Фердинанд Стуфлессер за 1.110 круна. Олтар је благословен по декану и опату Ивану Шабарићу 9. октобра.

Витраже Св. Антуна и Св. Јосипа урадио је загребачки мајстор Павао Сушиловић 1954. године. Новац је прикупљен од дванаест дароватеља који су даровали по 10.000 динара, њихова имена су исписана на прозорима. На торњу цркве постоје три звона, набављена 1925. године о јубиларној годишњици хрватског краљевства за 63.000 динара. На великом звону изливен је Св. Ђурађ и по ободу изливен текст: „Св. Јурај моли за нас“, на средњем звону изливен је Св. Донат и по ободу текст: „ Св. Донате чувај нас“, а на оба звона изливен је државни грб. Звона је излила Стројна товарна ин ливарна Љубљана. Мало звоно се налази високо у торњу и недоступно је за идентификацију. Након постављања, звона је благословио др. Алојзије Винцетић, прелат и жупник у Земуну, а кум је био овдашњи добростојећи земљорадник Митар Лисац. Нема трага о набавци првобитних звона која су за време Првог светског рата скинута и претопљена у војне сврхе.

Од зидних слика постоје две у сакристији: Крист на Маслинској гори (западни зид) и Света обитељ (источни зид), аутори су непознати мајстори XИX века.

Ограда око цркве била је од чисте храстовине довршена 1896. године, а мајстори су били Јосип Ролендер и Илија Павловић. Нова гвоздена ограда око цркве направљена је од прилога жупљана за око 60.000 динара 20-тих година XX века.

Крст испред цркве који је био дрвени 1904. године се срушио, а нови је постављен од шлеског камена са послаћеним корпусом. Сам крст коштао је 840 круна, а набавио га је каменорезац из Новог Сада Иван Счоманн.

На Ђурђево 1934. године голубиначки католици увели су електричну струју у своју цркву, прилогом жупника и жупљана.

Светог Антуна многи голубинчани поштују и с мало празноверја. Нарочито му посвећују коње и више него себе, које воде на Антуново око цркве. Кад обиђу око цркве и дођу пред врата, повуку коња за улар, да се и он поклони као и Антунов магарац.

Интересантан је податак да је шездесетих година XИX века у жупном двору била и права египатска мумија, названа у народу “Голубиначка мумија”. Месни жупник Илија Барић наследио је мумију од свог брата, страственог колекционара коју је поклонио народном музеју у Загребу 1862. године.

На крају Ђурђевског шора подигнут је о трошку црквене благајне од 13 форинти крст са лепим корпусом 1896.године.

Стари извори и народ у селу говоре “Св. Ђурђа” по њему је назван Ђурђевски шор а и црквени год (сеоска црквена слава католика „Ђурђева“), а садашњи назив жупе и цркве Св. Јурја је име које је исто што и Ђурђе.Тако су данас у употреби оба имена, Св. Јурај и Св. Ђурађ.

Црква је евидентирана као непокретно културно добро од стране Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица.

Литература:
Ђорђе Момчиловић, Златне нити заједништва (Хроника Голубинаца), Нови Сад, 1983.
Марко Кљајић, “Голубинци кроз повјест”, Петроварадин, 1995.
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, Сремска Митровица, 2006.
Подаци о архитектури цркве добијени од Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица
Подаци о цркви Светој Јурја у Голубинцима добијени од стране жупника Марка Кљајића из Сурчина