Доласком прве групе Словака у Стару Пазову 1770. године свештеник Самуел Шпанагел одржао је прву службу 25. јуна 1770. године у Селенском шору под ведрим небом у цркви која још није имала кров. Тако је његовим доласком завршена градња прве евангеличке цркве, која је била омања, без торња и звона и направљена од набијене глине. Доласком друге групе Словака стара црква је постала тесна, тако да су 31. августа 1771. године ударени темељи новој цркви.

Она није имала торањ а звоно је било окачено о посебну дрвену конструкцију (троножац изван цркве), црква је била мањих димензија од данашње и била је грађена од черпића. Године 1785. за свештеника долази учитељ Михал Сламај а у то време се размишљало о градњи звоника а како та грађевина од черпића не би издржала, морали су да направе нову цркву од печене цигле и то је урађено 1786. године, пренето је постојеће звоно али су купљена и два нова. Пазовачки евангелисти, ослобођени од верског зулума, неодричу се свог циља – изградње нове и веће цркве. Понову шаљу владару молбу, да им дозволи изградњу нове цркве са звоником, уместо старе, која је била изграђена од црвене цигле и покривена трском…..

Pošto smo se oporavili, i opština je postala bogatija, želeli bi smo umesto tih nekvalitetnih cigli, pečene cigle upotrebiti, i podzidati, i kad bi bilo moguće, postaviti jedan zvonik da malim zvonom, ne zbog raskoši, već radi obaveštavanja o bogoslužbama, jer samo naselje je dugačko. Jozef II je pročitao molbu i svojeručno napisao …. ovo im se dozvoljava. Dvorski savet je bio protiv ovakve odluke vladara, pozivajući se na drugi član akta o toleranciji, po kojem se zabranjuje izgradnja zvonika, i nastojao je da utiče na vladara da promeni svoje mišljenje. Međutim Jozef II je ostao pri svojoj odluci. Na marginama dopisa Dvorskog veća je svojeručno napisao:…bez obzira na akt o toleranciji, koji zabranjuje nekatolicima da imaju zvonike, hoću ipak da ovoj opštini ex specialis (posebno) da ovo dozvolim. Zahvaljujući Janu Urmu porezniku u Zemunskom magistratu i evangeliku, izdejstvovana je od tadašnjih vlasti dozvola da staropazovački Slovaci ispeku 250.000 komada cigle za gradnju crkve 1786. godine. Urm je pored svojih ličnih priloga takođe organizovao i dobrotvornu zabavu za kupovinu unutrašnjeg crkvenog invetara za Staru Pazovu. Pazovačka evangelička crkva je prva u celoj tadašnjoj Habzburškoj monarhiji dobila dozvola za izgradnju zvonika a sama crkva predstavlja najstariji objekat ove veroispovesti na Balkanu. Posle velike i jake zime, u proleće godine 1793., Pazovčanima se desila jedna nesreća. Od vlage srušila se stara crkva. Zamolili su komandu da im dozvoli renoviranje iste. Komanda je njihovu molbu poslala glavnom inžinjerijskom štabu, koji je imao ulogu da napravi plan i predračun izgradnje nove crkve. Od svih troškova, opština je bila dužna da nadoknadi 2.757 zlatnika, i trebala je da da više od polovine besplatnih rabota. Plan crkve u arhivu nije sačuvan, ali zato je u celini sačuvan predračun izgradnje nove crkve. Kao autor predračuna potpisan je baron Wagner.

Садашња словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести у Старој Пазови по архитектури је једнобродна грађевина орјентације север-југ. Налази се у центру места на углу улица Ћирила и Методија и Карађорђевој и представља споменик културе од великог значаја. Покривена је двосливним кровом од етернита. Изнад северног дела грађевине је барокни звоник. Црква је са спољашње и унутрашње стране омалтерисана. Декорацију зидних површина сачивању сокл, пиластри и профилисани кровни венац. Грађевина са сваке стране има по пет лучно завршених прозора. Постављање сата на торањ учињено је 1819. године. На северној фасади налази се главни портал. Врата су дрвета изрезбарена. На левом крилу је забележена 1771. година, и стоји текст “Бог нама” а испод године је путир (симбол светих тајни) са књигом ( библија симбол Божије речи). На десном крилу је година 1887.(година обнављања), стоји текст “Ми Богу”, испод је крст, срце и ленгер ((сидро) симболи врлина).

Прве оргуље купљене су 1789. године а данашње су допремљене из Пеште 1868. године. Направио их је мајстор  Орсаг Шандор по цени од 2.000 круна. Оргуље имају два реда реда мануала  а горња површина дирки је пресвучена танким слојем слонове кости.

Поседују 12 регистара:  десна страна  за доњи мануал: боурдоу 8′, флöуте 8′, гамба 8′, холзфлöте 4′, октаве 2′, qуинте 1 1/3′, ман. копел ИИ/И (овај регистар служи за оба мануала). Са леве стране за доњи мануал: Принзипал 8′, два регистра за ИИ мануал (горњи) : гедецкт 8′ и принзипал 4′. За ножне басеве окт. басс 8′, суббасс 16′, хорал басс 4′. Механичке су, нису концертне а занимљиво је да су ножне педале уже у односу на стандардне.

Према подацима Људмиле Хурбан (књижевник, публициста, глумица, парохијска службеница) из Старе Пазове у циљу декорисања ентеријера за цркву су купљене три иконе (слике) 1887. године као копије из берлинске сликарске школе.

Слике су рађене у техници уље на платну: 1) Распеће (олтарска слика) је димензија 4 x 1,44 м. На слици у центру композије је крст на коме је разапет Христос, наг само са платном око бедара. Десно од распећа је Богородица. Обучена је у црвену хаљину и зелени огртач. На глави има бели мафорион. Лево од Распећа је Св. Јован. Обучен је у црвену хаљину и зелени огртач. Уз распеће је наслоњена Марија Магдалена.

2) Крштење – слика је димензије 78 x 98 цм а налази се изнад крстионице. На њој је представљен Христос како стоји у реци Јордан склопљених руку, наг са светлосивим платном око бедара. Десно стоји Св. Јован у светлој одећи и црвеном огртачу. Свети Јован сипа воду на Христову главу. Лево су два анђела. Један у светлозеленој одећи, а други у ружичастој. Горе је појава Св. Духа у виду голуба (голубица) а у позадини је пејзаж.

3) Удовица прилаже лепту – слика је димензија 78 x 98 цм и налази се на супротној страни од крстионице. У центру композиције је сточић са посудом у коју богаташ баца новац. Обучен је у смеђу хаљину и зелени огртач. Лево стоји удовица у тамнозеленој хаљини и ружичастом огртачу. У позадини је архитектура и четири фигуре стоје на степеништу. Године 1905. оградом је ограђена порта цркве. Године 1906. црква је поставила још три звона. Тако је задржано једно старо и постављане су три нова. По тежини су била: прво 165 килограма, друго 376, треће 780, четврто звоно 1396 килограма. Постављен је и нови сат. За време Првог светског рата војне мађарске власти су реквирирале три највећа звона. Црква је 1924. године купила три звона. Највеће је од 1250, друго 740, треће 400 и четврто 170 (најмање и најстарије) килограма тежине. Постоји прича да највеће звоно није преливено за војне потребе већ је однето и окачено у некој католичкој цркви у Будимпешти.

То звоно је имало јако чист и продоран звук који се чуо километрима унаоколо. Прибор за крштење састоји се од сребрне посуде и тањира. Настао је у Берлину 1887. године – Хеинерсдорф. У средини на тањиру је урезано Крштење. На обеду је цитат из Библије према Марку 1616. На полеђини пише “Циркев евањ. ауг. вyзн. Старопазовска 1887.” Посуда је у облику бокала. На посуди пише “Једен јест крест”. На бокалу је урезана орнаментика листићи. Клупе (столови) постављени су лево и десно од олтара и израђени су од храстовог дрвета. Горњи делови клупа украшени су резбаријом, а 1885.године клупе су обновљене.

Под у цркви је урађен 70-тих година XX века од керамичких плочица, димензија 10 x 20 цм, беле и небо плаве боје а у делу око олтара постављене су декоративне керамичке плочице са флоралном орнаментиком зелене и окер боје тако да по пољима формирају различите шаре са бордурама.

У евангеличкој цркви у Старој Пазови 30. јуна 1921. године био је сусрет свих представника словачких евангеличких црквених општина, са циљем да се оснује словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести у тадашњој Краљевини Југославији. Веома је значајно да је у евангеличкој цркви у Старој Пазови 18. септембра 1929. године рукоположен за првог бискупа словачке евангеличке цркве Старопазовчанин Адам Вереш. Решењем Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица бр. 51 од 15. 03. 1967. године Евангелистичка црква у Старој Пазови проглашена је за споменик културе.Одлуком Извршеног већа Скупштине Аутономне Покрајине Војводине XИИ број: 633-7/91 од 12. децембра 1991.године црква је утврђена за непокретно културно добро од велико значаја (“Службени лист АПВ” 28/91).

Литература:

Текст о словачкој евангелистичкој цркви је из непубликованог материјала кустоса Мирјане Лесак , Сремска Митровица 12.1.1967.године ЗЗССМ, Е 106/Г, Бр. инв.2891

 Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад, 1991.

Микловиц Јарослав, Стара Пазова 1769-1794, Стара Пазова, 2008.

Казивачи: Игор Фелди свештеник евангеличке цркве у Старој Пазови, Јан Хорват хроничар Старе Пазове, Павел Кадлецик оргуљаш из Старе Пазова

Напомена: данашањи назив цркве је “евангеличка” а у документацији Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица стоји “евангелистичка”