Narodi na ovom prostoru uspeli su da očuvaju svoje običaje, tradiciju, gastronomske specijalitete, a samim tim i nošnju. Naročito je interesantna slovačka narodna nošnja, koju starije meštanke i dan danas svakodnevno nose. Sastoji se od šarenih sukanja, vezenih kecelja, štrikanih prsluka i panćuški, kao i lepih koloritnih marama.

Aktivi žena u našoj opštini uveliko neguju stare rukotvorine, čuvajući ih od zaborava, poput hekleraja, štrikeraja, vezenih stoljnjaka, peškira, kuvarica i sličnih umetnina. Pored kreativnih radionica, koje neke od aktiva i udruženja građana često organizuju, trude se da ostave u nasleđe stare tradicionalne specijalitete: oko sela testa, nadlacke, kolače na kur′zovinu, krofne, rezance sa makom, kifle. U skoro svim opštinskim mestima postoji nekoliko udruženja žena i udruženja građana: „Mimoza“ Novi Banovci, „Volim Banovce“ Banovci, „Jefimija“ Surduk, „Golubice“ Golubinci, „Vesele Sremice“ Golubinci, „Nova Pazova“ Nova Pazova, UŽ KUD „Branko Radičević“ i UŽ SKUD „Heroj Janko Čmelik“.

Brojna kulturno- umetnička društa na teritoriji opštine Stara Pazova kao što su: „Branko Radičević“ i „Dukat“ iz Stare Pazove,  „Mladost“ iz Nove Pazove, „Sveti Sava“ iz Nove Pazove,“Branko Marković“ iz Surduka, „Mitanče“ iz Belegiša,“Izvor“ iz Starih Banovaca,“Branko Radičević iz Novih Banovaca  „Slavko Gajin“ iz Vojke, „Tomislav“ iz Golubinaca, čuvaju i neguju stari folklor, igre, pesme, muziku, horsko pevanje i orkestre sa teritorije Srema, Vojvodine, kao i ostalih krajeva naše zemlje.

Hrvatsko kulturno-prosvjetno društvo “Tomislav” iz Golubinaca je osnovano 2002. godine, broji veliki broj članova, a predsednik ovog udruženja je gospođa Anita Žanić. Društvo čuva od zaborava starinske običaje, tradicionalnu muziku, folklor i druge vrednosti. Takođe organizuje razne manifestacije od kojih su najznačajnije “Mačkare” i “Večeri I noći Ilije Žarkovića Žabara”. Još jedna od atrakcija po kojima su poznati jeste i prikaz običaja tradicionalne Sremačke svadbe.

SKUD „Heroj Janko Čmelik“ iz Stare Pazove čuva i neguje kulturu, tradiciju i običaje staropazovačkih Slovaka. Predstavlja najmasovnije udruženje ne samo u Vojvodini nego i šire. Udruženje se takođe bavi i pozorišnom umetnošću, folklorom, horom, orkestrom, etnografskim postavkama, izdavanjem kalendara i arhivski zbirki. Osnovano je 1948. godine , kao kulturno udruženje, a 1956. godine i zvanično nosi naziv Slovačko kulturno umetničko udruđenje „Heroj Janko Čmelik“. Kulturno-umetnički život pazovačkih Slovaka počeo je još u XVIII veku, a udružilo se i nastupalo je u vidu hora 1870. godine za proslavu stogodišnjice dolaska Slovaka u Staru Pazovu.

Stevan Vidović Brica- Paor i kočijaš, iroš i pesnik, vitez tužnog lika, Stevica Vidović Brica iz Golubinaca, postao je odavno prepoznatljiv po svom gospodstveno –sremačkom imidžu: crnom šeširu i prsluku, uštirkanom, uvek belom košuljom, ( “nit je snijeg, nit su labudovi “), širokim čakširama i naviksanim, izglancanim kao zift crnim papučama. U pesništvu, bekrijanju, viteškim turnirima na kojima je više od sto puta ovaj riter učestvovao sa svojim jednopregom, što sve zajedno ide u rok službe koju on, po svom poetskom uzoru, Miki Antiću, naziva sremovanje, narečeni Brica taj zanat nikad nije izučio, niti se njime ikad bavio. Decenijama salašonostalgičar Brica živi u svetu snaša, salaša, bekrija, tamburica i svoj život ne može zamisliti bez paradoša (paradnog konja) i sersana (paradne konjske opreme), pa nijedna konjijada i parada ne može proći bez njega i njegovih čilaša, a svoje učešće ovaj boem, seoski đilkoš, pesnik i konjanik najavljuje uvek istim stihom: “U mojoj čaši kasaju čilaši.” Brica u svojim pesmama čuva stari sremački govor i stara minula vremena.

Branko Oreščanin je rođen 1949. godine u Novim Karlovcima. Slikarstvom se bavi od malih nogu, a profesionalno od 1969. godine. Izlagao je do sada na 30 samostalnih i više od 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Ućesnik je više likovnih kolonija i dobitnik je nekoliko slikarskih nagrada. Slikarsko opredeljenje mu je realizam sa primesama ekspresionizma u tehnikama ulja na platnu, akvarela i crteža. Autor je knjiga sa slikama o Sremu, Vojvodini i Staroj Pazovi. Na svojim slikama čuva duh prošlosti, poznatih ličnosti ovog kraja i izgled nekadašnjih ulica i kuća. Živi i stvara u Staroj Pazovi.

Ana Očovaj rođena je 16. februara 1950. godine u seljačkoj porodici od oca Pavela i majke Ane. Već u osnovnoj školi isticala se svojim slikarskim talentom, a njeni  radovi često su završavali na raznim školskim izložbama. Još kao mala  gledala je, učila i divila  se radovima ujaka koji je bio poznati pazovački moler . Već u tim godinama javila se želja da slika na platnima.  Da ne postoje prepreke kada nešto volite, govori  i to da je Ana i pored rada u firmi „Inex Lifam“  nalazila slobodnog vreme za umetnost,  oslikavajući  masnom bojom nošnje i običaje pazovačkih Slovaka na keramičkim tanjirima. Velika podrška u radu  bio joj je suprug koji je iznenada preminuo 2011. godine  i u tom trenutku teško je preživljavala samoću. Kako bi upotpunila svoje slobodno vreme i skrenula misli,  pored slikanja Ana se posvetila  izradi ručnih radova, pirografiji  i šivenju lutaka (suvenira)  u pazovačkoj slovačkoj nošnji .  I pored svega slikanje je njena najveća ljubav iz detinjstva tako da danas najviše pažnje posvećuje slikanju na: platnu, drvetu, tanjirima, časama, tikvicama, varjačama itd. Veliko interesovanje vladalo je za njene radove prilikom predstavljanja Stare Pazove na Sajmu turizma u Beogradu kao i na “Danima Vojvodine” u Podgorici. Članica je udruženja pazovačkih žena, udruženja likovnih umetnika u Staroj Pazovi, slika za galeriju Babka iz Kovačice a njeni radovi bili su izloženi na brojnom izložbama u zemlji i inostranstvu.

Vladimir Aleksandrovski rođen je 1978. godine u Zemunu. Sa porodicom živi u Staroj Pazovi, gde ima i svoju zanatsku radnju za popravku i izradu obuće. Još kao dečak, voleo je da provodi vreme u radnji svoga dede, koji je bio pazovački obućar. Tada se razvila ljubav prema ovom poslu i nakon završene srednje mašinske škole i vojske, odlučuje da se bavi ovim zanatom. Davne 1962. godine Vladimirov deda je otvorio zanatsku radnju, a Vladimir ju je preuzeo i nastavio da se bavi ovim porodičnim poslom. Osim popravke obuće, bavi se i ručnom izradom pravih sremačkih kožnih papuča, za koje je dobio sertifikat od strane Ministarsva privrede RS, pod nazivom „Otvorene šake”. Učestvovao je u brojnim emisijama i sajmovima, gde je prezentovao svoj proizvod, tradicionalne sremačke kožne papuče, a od skoro se u njegovoj ponudi nalaze i papuče kao suvenir. Izrada sremačkih papuča se obavlja ručno, na stari tradicionani način, uz korišćenje čekića, šila, klešta, obućarskog noža, drvenog kalupa i neizostavne stogodišnje singerice na kojoj su radile tri generacije, a po želji, mogu se staviti i metalne pločice „blokeji“. Za lice papuče se koristi prirodna koža, a za đon mikro guma. Da bi se izradio jedan par papuča, potrebno je pet dana. Papuče su se nekada nosile za svečane prilike, nedeljne šetnje ili za odlazak do crkve, uz šešir i prsluk i bile su deo nošnje. Danas ih nose pojedinci, koriste se kao suvenir za poklon prijateljima, uz sećanje kako su ih nekada nosili naši stari. Vladimira je ovaj posao privukao jer je zanimljiv i kreativan, i planira da se ceo svoj radni vek bavi ovim tradicionalnim zanatom.

Preduzetnik „Vladimir Aleksandrovski“
Adresa: Ćirila i Metodija br. 6, Stara Pazova
Kontakt: 022/317-220, 062/1-036-715