СТАРА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ

Како би заштитила свој геоположај према Турској, Мађарска је српском властелинству поклањала титуле и територије уз Саву и Дунав. Највеће поседе у Срему држао је деспот Стефан Лазаревић а од дариваних поседа први пут се крајем XВ века помиње данашња Пазова, под називом Пазуха. Године 1496. помиње се насеље Пазуха у даровној повељи манастира Крушедол. Међутим нема потврда да се ради о истом месту. Кустос историчар Ђорђе Бошковић  наводи да постоје и ранији помени из 14. века. Први је у каптолској исправи Светог Иринеја 1340. године, а помиње се међу архиђаконима “Петро де Паззауиа”. Други је када је сремски каптол Св. Иринеја 1353. године обилазио имања Банковце и Јакоду, међу потписницима тог документа јавља се архиђакон “Грегорио де Паззауиа”. Треће помињање је 1354. године  као архиђаконат у сремској дијецези. Пазова (Стара) се први пут спомиње као насеље 1716.године. Она се тада налазила у потесу Старо Село, источно од данашњег насеља, идући према Сурдуку. Према народном предању ово првобитно насеље имало само привремени карактер, оно је касније опустело па је поново насељено, али не на старом месту у потесу Старо Село, већ источно од данашње православне цркве где се налази “Српски Крај”, који је најиздигнутији део Старе Пазове.

У XВИИ веку помињу се Јарковци код Старе Пазове, који ће се у XВИИИ веку угасити. За оснивање и ушоравање Старе Пазове на данашњем месту, поред повољних физичко-географских услова места, одлучујући фактор је била организација аустријске војне власти тј. Војне Крајине у Срему која је започета 1701–2.године. Војне власти су наредиле да се народ који живи растурено по збеговима у земуницама и колибама скупи и настани у правилним ушореним селима дуж путева. Ушорена насеља, опкољена шанчевима, била су погоднија за одбрану у тада несигурној области Војне Крајине, него растурена мала насеља наших патријарјалних сточара. О томе како је Пазова добила назив постоји више тумачења.

Прво тумачење по проф. др Славку Гавриловићу, ако се гледа топографска мапа Срема некада су привремени пролећни потоци коју иду смером Саве правили велике завоје или пазухе. Правећи облик савијене човекове руке, гледајући да се полази од пазуха, тако је због те природне појаве и оваквог облика место добило назив Пазуха.

Друго тумачење тј. спомињање назива Пазове које асоцира или даје назнаку је из 1477.године. Место Шанац (назив за насеље привременог карактера) које се налазило између данашње Старе Пазове и Сурдука. У атару данашње Пазове некада је по причама била Српска православна црква од дрвета а около је било пуно зове, па кад би неко питао где је она црква онда би неко реко па знаш „око зове“,“ па зове“, „пазове“.

Треће тумачење везано је за три хумке: прва је била Деспотова хумка ( Каменита анта код данашњег Петровић салаша), друга неименована била је према Војки а трећа је била у правцу према Голубинцима. Пошто су хумке биле знак утврђене границе биле су означене као Марцелинове анте или Марцелинове линије. Тај период је трајао кратко 18 година а после тога је Пожаревачким миром цео Срем припао под Хабзбуршку монархију 1717.године. Хумке су биле граница између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије тако је ово место названо по томе што је досељеницима првих дана скретана пажња на поједине хумке које су се налазиле на границама власништва суседних села, преко којих се није смело узурпирати земљиште нити стока прелазити. У том случају обраћана је пажња досељеницима са речју „пази ово“ те је отуда постао назив Пазово. Назив места Пазоха, Пазово и најновији Пазова, без префикса “Стара”, постојао је све док нису Немци 1792.године подигли ново насеље, југоисточно од Старе Пазове, које су из захвалности назвали Нова Пазова, пошто су 1791.године лепо примљени у Старој Пазови, где су презимили пре него што су отишли да граде ново насеље. После првих становника, заправо староседелаца, који су прешли из Старог Села (око 1767-8.год.), истовремено са доласком прве групе Словака, у Пазову су се населиле 62 српске породице из Лике, посебно Коренице, Бунића и Дебелог брда, а стигло је нешто Румуна из Баната који су се према народном предању убрзо посрбили.

 

Простране богате земље, погодне социјалне и верске прилике које су владале у Војној Крајини, у којој се налазила и Стара Пазова, примамиле су Словаке из феудалне Бачке из места Селенче, те су почели овде да се насељавају између 1770-5.године. Они су се населили западно од православне цркве, у продужетку Бановачког шора где је било нешто ниже и влажније земљиште него у Српском Крају. Томе путу кога су прво ушорили дали су име “Селенски шор”, по месту Селенчи одакле су дошли. Овом великом сеобом Словака, којих је дошло око 1.300 особа наспрам 400 српскх староседелаца, добила је Стара Пазова претежено словачки карактер, док је раније била чисто српско насеље. Према званичним подацима у Старој Пазови је од 1880.године (1921.-100 житеља) живела и јеврејска заједница што потврђују и споменици на старопазовачком гробљу. Године 1903. купили су кућу за потребе верских обреда у данашњој улици Ћирила и Методија (данас кућа породице Бабинка) у Старој Пазови која им је служила до маја 1942.године када су одведени у логоре. У месту је постојала и јеврејска школа (отворена 1908. а укинута 1924.године) са библиотеком и спортски клуб “Хакоах”.

Професор Душан Ј.Поповић у књизи “Срби у Срему до 1736/7” наводи називе за потесе у Старој Пазови: Једовац, Јарковци, Старо село, Зовице, Леје, Мале ливаде и Воларско поље.

Економско-друштвене и политичке промене и њихове последице формирале су у развитку Старе Пазове пет фаза.

У прву руралну фазу спада оснивање, тј. пресељење на данашње место у другој половини 18. века па све до 1883.године када је била војничко-административно средиште компаније и капетана Војне Крајине. Тада је као војно и управно средиште и важна раскрсница у Источном Срему добила право држања сточног вашара три пута годишње. Највише се трговало говедима за Аустрију и Мађарску.

Трговина а са њом и занатство почели су да се развијају јаче тек 1850.године када је законом то дозвољено граничарима. Старопазовачни су били добри узгајивачи свилене бубе. Већ 1801.године наређено је узгајање дудова. У ту сврху постављен је расадник на лединама, наспрам Хвјездославове улице, која се некада звала “Дударска”. За узгој свилобубе коришћено је лишће од дудова. Узгој се убрзо развијао а према подацима из 1830, радионица за одмотавање свилених чаура је радила и у Старој Пазови. Српска читаоница (прва установа у области културе у Старој Пазови)  основана је 1878.године. Године 1881. у Старој Пазови гостовала је група глумаца из Српског народног путујућег позоришта.

Друга фаза је саобраћајна, почиње од 1883.године кад је прошао први воз према Будимпешти, па траје све до 1918.године, до пада Аустро-Угарске, насеље престаје бити седиште компаније али добија котарску управу (срез), која је припадала Сремској жупанији у Вуковару. Ови чиниоци изазвали су појаву пијаце (1883.год.), која је убрзо постала најјача у Источном Срему. Развојем капиталичко новчане привреде тј. тржишта долази до бржег раслојавања сељаштва у Старој Пазови и стварања акумулације капитала, те трговци и велепоседници Срби 1. августа 1882. године оснивају ”Задругу за међусобно помагање и штедњу” а иста је 1. јануара 1886.године претворена у штедионицу. Убрзо се штедионица развила у прву банку, која је постала главни акционар бање у Старом Сланкамену и парног млина у Старој Пазови.Тако је Пазова 1895.године добила електрику још пре многих светских градова а тек 1935.године Макиш из Београда је почео са снабдевањем наизменичне струје у месту. Словаци оснивају свој новчани завод, 19. септембра 1882.године под назив “Зајмовна помоћница” а 28. јануара 1908.године мењају назив у “Старопазовачку банку”.  Године 1902. основна је  Словачка читаоница а  1902. године постојала је болница за “кужне болести”. У Старој Пазови је некада постојало пет циглана. Прва је подигнута 1904.године, затим 1909, 1931, 1932 и 1935.године по једна.

Све су одговарале технологији овог времена и углавном је произведена квалитетна цигла. Средином XИX века насеље чине две унакрсне улице. Потом се у другој половини истог столећа насеље нагло шири и почетком XX века заузима данашњи простор. Каснији физиономски развој обухвата градњу различитих објеката на празном простору унутар насеља дуж неколико периферијских улица.

Треће фаза трговачка, почиње 1918.године, и траје све до 1945.године. Почетком овог раздобља, распадом Аустро-Угарске, падају границе дуж Саве и Дунава и настаје нова држава Југославија. На основу истакнуте пијачне функције 1928.године одређено је да брзи воз Загреб–Београд не стоји више у Инђији него у Старој Пазови, тако је среско место постало важна железничка станица и раскрсница. Овај период карактерише се јаким културно-просветним животом, проширује се шегртска школа коју су похађали Срби и Словаци а која је основана 1905.године. Године 1920. саграђен је словачки “Народни дом”, а 1926.године основана је земљорадничка задруга.

Фудбал се у Пазови почео играти 1919.године, а оснивачи су били омладинци и студенти. Основан је први ногометни клуб “Змај” а игралиште је било на Шицари. Играло се без регистрације а 1928.године се почело са припремама око регистрације фудбалског клуба. Спортски клуб “Славија” основан је 1929.године па је престао са радом 1937. године али је наредних година обновљен а игралиште је било код железничке станице. Спортски клуб “Штефаник” основан је 13. априла 1933.године. Игралиште се налазило на лединама број ИВ (улица Бранислава Нушића). Године 1929. Срез Стара Пазова као управна општина у оквиру Дунавске Бановине имала је 16 управних општина ( Белегиш, Бешку, Буковац, Чортановце, Голубинце, Кречедин, Нову Пазову, Нове Бановце, Старе Бановце, Нови Сланкамен, Нове Карловце, Сремске Михаљевце, Стару Пазову, Стари Сланкамен, Сурдук и Војку). Зграда соколског дома у Старој Пазови подигнута је 1931.године. Током 1936.године у Старој Пазови је подигнута Фабрика за производњу леда и соде, познатија као Ледара, и то по доброј и питкој води. У Другом светском рату народ овога краја пружао је оружани отпор окупатору или помагао народно ослободилачку војску у скупљању односно изради наоружања, у штампању листова, у организованом прихватању бораца при преласку из Баната у Фрушку гору.

Четврта фаза социјалистичко-управна, од 1945.године до 80-тих година XX века. Обухватала је крупне привредне трансформације: национализација привреде, аграрне реформе, укрупњавање поседа, формирање сељачких задруга и индустријализацију. Пијачна функција је запоставаљена, а раст популације је испраћен урбанистичким ширењем насеља.

После ИИ светског рата Стара Пазова добија статус градског насеља (Ћурчић С.(1985) наводи да је Стара Пазова у попису 1948.године пописана као градско насеље Војводине). Године 1961. постаје седиште општине које административно интегрише осам насеља. У послератном периоду привреда Старе Пазове углавном је имала аграрна обележја.

Пета транзициона фаза обухвата период започет деведесетих година XX века и није завршена. Карактерише је популациони раст праћен механичким порастом, урбаним ширењем и реурбанизацијом. Реактивирана је трговачка функција, уз развој других услужних делатности. У духу привредних реформи, уз комплементарност геосаобраћајног положаја, и Стара Пазова се све више окреће предузетничкој привреди.

Литература:

Симеон Араницки, Православна српска парохија крајем 1911.године, 1911.
Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Жељко Кумар, Стара Пазова, Гласник Етнографског института Српске академије наука, књ. ИИ- ИИИ (1953-1954)
Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад,1991.
Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
Приређивач Слободан Ристановић, Кроз Србију и Црну Гору, Београд, 2005.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.

НОВА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ

Нова Пазова (Неу-Пасуа) је била прво и највеће немачко насеље у Срему настало колонизацијом подунавских Шваба из области Баден-Виртенберг. Када је након Пожаревачког мира 1718. године Срем припао Аустро-Угарској царевини започето је насељавање, прављење војне границе према Турцима, најпре спрским живљем, а онда и немачким. За то су били погодни евангелисти Немци, тако је сиромашном немачком становништву подунавских Шваба обећано све најбоље у Срему.Војна управа дозволила у јесен 1791.године (1802.- 40 породица, 1869.  -2,081, 1880. -2.656, 1890. -3.401, 1900. 3.836, 1910. -4.146, 1921. – 4.488, 1931. -4.915, 1948.-4.604 житеља итд.)  насељавање 62 немачке породице евангелистичке вероисповести у Пазову али је због непознатих разлога формирано ново насеље тако што је од пустаре Пазуа (некадашњи назив за Стару Пазову) одсечен југоисточни део територије.

Зима и хладно време затекло је досељенике који нису стигли за кратко време да саграде куће. Пазовчани су их позвали да презиме у њиховом месту, а с пролећа су им помогли да на пустари саграде своје насеље. У знак захвалности, Немци су новоформирано насеље назвали Новом Пазовом, а од тог момента Пазови је придодат придев Стара. Тако су први становници Нове Пазове подунавске Швабе примили дужност и права граничара. Само насеље је изрграђено плански а неки колонисти су се потом населили на места са оцедитијим пољопривредним земљиштем. Међутим  када су се доселиле неке тих од немачких породица су се  и раселиле да их је остало 1802. године  њих 40.  Како би подстакла насељавање овог подручја држава је дала новац и пољопривредне алатке, стоку и земљу, с тим да јој се све уложено врати кроз порез. Насељеници су уложили много труда  да мочварно земљиште претворе у погодно за живот и обраду. Прве године нису имали приноса јер је 1792.године била велика поплава, тако да им је почетак био мучан и тежак па је остала изрека “Први су видели смрт, други јад, а тек трећи хлеб”.

Нова Пазова је већ 1806.године, самостално основала своју евангелистичку жупу, иако је прва евангелистичка општина постојала у Пазови (Старој) од 1770.године. Новопазовачки протестанти добијају 1808. године, од надвојводе Карла, врховног комаданта Границе и брата цара Франца И, 70.000 цигала од разрушене бановачке тврђаве за изградњу цркве, креч је донет из Лежимира а песак са Дунава. Камен темељац постављен је у пролеће 1810. године, у јулу 1812. године постављен је торањ и подигнут крст тако је барокна црква свечано отворена у октобру исте године. Становници који су добили земљу на обрађивање, прихватили су вршење граничарских обавеза а они који нису вршили војну службу морали су да се баве занатством и трговином.

Новоформирано насеље је дужи период имало стопроцентну насељеност немачким становништвом. Народна штедионици у Новој Пазови основана је 1905.године од стране Лудwинга Счумачера а прва апотека основана је 1909. године. За време Првог светског рата српска војска је три дана била у Новој Пазови, а Швабе од Земуна до Инђије избегле су до Бешке. Од српске војске није страдао ни један новапазовачки Шваба. Након четири године ратовања српска војска је ушла у Нову Пазову почетком новембра 1918.године.

Иако је Нова Пазова била претежно немачко насеље, у њој је било породица српске и друге националности. У Новој Пазови изграђен је моторни млин “Ударник” 1922.године, а изградио га је Немац Франц Биндер. Између Првог и Другог светског рата Нова Пазова је имала своју општину и припадала је старопазовачком срезу. Од привредних објеката Нова Пазова је имала своју електричну централу, предионицу вуне и текстилну фабрику, као и циглану и два млина.

Године 1943. Немачка је мобилисала новопазовачке Швабе у своју војску  пославши их на руски и афрички фронт. Долазак партизанских и руских јединица новопазовачке Швабе нису дочекале већ су 6. октобра 1944. године почели са евакуацијом, са 700 запрежних кола упутили су се као Аустрији. Тако су се крајем ИИ светског рата Немци иселили, а након тога досељно је 4.132 житеља претежено из планинских делова централне Србије, Срема, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Косова и Метохије  и Македоније. Први насељеници хранили су се из заједничког казана. Прво је основана једна,  па још једна народна кухиња. Пошто су сви добили конфисковане немачке куће и окућнице, почела је организована подела хране,  кренула је обнова и изградња запуштеног и разореног места. До маја 1948.године у Нову Пазову се населило 726 породица, а веће напуштање места догодило се у другој половини 1948. и у току 1949.године. По одласку Немаца из Нове Пазове остала је делимично демолирана и руинирана црква која је припадала евангелистичкој вероисповести. Пошто у Новој Пазови није било више припадника евангелистичке вере, а с обзиром на околности да је предузета градња задружног дома, одбор МНО је тражио рушење цркве како би се материјал употребио за градњу дома, тако је црква срушена почетком 1948.године.

Од тог материјала грађена су економска дворишта “ Слободана Принципа Сеље” и “Романије”, као и дом културе а црквене клупе су искоришћене за ново изграђени биоскоп. Електрично осветљење место добија 1939. године а савремени водовод 1988. године. Немачке називе за  потесе : Стајгенфелн, Хохенберг, Иловишче, Хохенбрун, Ајзенфелд нови становници нису прихватили, иако своје немају они се орјентишу према називима насеља на којима се налази обрадиво земљиште. Први фудбалски клуб “Вакер” основан је 1933.године, други ФК “Југославија” 1940. године и колонисти су 1946. године основали ФК “Слога” који је 1948. године преименован у ФК “Раднички”. Основна школа отворена је у Новој Пазови фебруара 1945. године, те исте године основана је Управа народних добара.

Од 1945. до 1949. године основане су сељачке задруге, од 1946. године у Новој Пазови постоји здравствена амбуланта,  1946. године СРЗ “Јахориа” као прва, од 1946. -1947. године било је дечије обданиште, 1947. године основана је Прогимназија у згради сиротишта “Виле”, 1947. године ПКЗ “Слога”, МБЗ “Пролетер”, године 1951. основана је Домаћичка школа и ДТВ “Партизан”. Године 1952. основани су: Народни универзитет, читаоница и КУД “Бранко Ћопић.  Пољопривредно добро “Нова Пазова основано је 1953. године. Нова Пазова се развијала као општина до 1960.године од тада улази у састав општине Стара Пазова. Од 1963. године организован је посебан вид самоуправе-Месна заједница.

Литература:

Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
Јован Г. Вуковић, Нова Пазова хроника места од оснивања 1790. до 1960.године, Нова Пазова, 2014.
Сајт: www.dvhh.org

ВОЈКА У ПРОШЛОСТИ

Војка сам назив места први пут се помиње 1416.године у једном мађарском документу који се налази у књизи “Историјска географија Мађарске” у време Хуњадија аутора Деже Чанкија која је објављена 1894.године у Будимпешти. У том делу Војка се зове Вајка и припадала је Фалкош – сомбату данашњем Суботишту. Према књизи “Сремска насеља” Геогра Хелера и Карла Неринга (Минхен, 1973.), први помен назива Војке забележен је године 1332/37. Овај податак преузет је из књиге “Монумента Ватицана” у преводу “Ватински споменици”. Ту се Војка помиње по називом Бојка, књига је издата у Будимпешти 1885.године. Међутим остаје питање да ли ради о Војки у Срему или је то назив за територију коју су населили Мађари. Поред назива Ваyка из 1416. године, јављају се и други облици у којима постоји реч Војка: 1664.-Војка, 1720.-Воицка, 1762.-Wоика, 1780/82.- Воика, 1803.- Wоицка. Од 1713 – 1717.године Војка је забележена као насељена ( према пописима 1869.- 2.879, 1890.- 3.398, 1900. -3.968, 1910.- 4.253, 1921. – 4.160, 1931.-4.424 житеља итд.) О пореклу назива села Војка постоји више тумачења. Аутор монографије “Војка- Хроника сремског села”, (1997) Анђелко Ердељанин наводи да је село добило име по лепој крчмарици Војки у коју је био заљубљен један племић или војсковођа. Војка је настала од именице с кореном вој: војска, војна, војевање. Село је и зачето као коначиште где се заустављала и одмарала војска. Исти аутор наводи да је место постало препознатљиво по честом окупљању војске па је из основе те речи изведен назив села.

У давна времена поред Војке постојало је и село Тапавица која се помиње као село, пустара и спахијски посед између Голубинаца, Попинаца и Војке а налазила се у поседу оберкапетана Станише. Почетак смишљеног развоја села као заједнице људи рачуна се од XВИИ века тј. после Турског периода и изградње цркве од чврстог материјала, опремљене иконама у којој су служили школовани свештеници.У време помена Војке, 1416.године у Срему се живело углавном мирно. Због повољног географског положаја места људи су се заустављали и боравили извесно време тако су кроз Војку прошле многе војске, путници, ходочасници, хајдуци и избеглице. Овим простором управљао је српски деспот деспот Стефан Лазаревић који је добио поседе у Срему које му је дао угарски краљ Жигмунд, међутим овакав положај уништила је најезда Турака 1521.године који су опуштошили источни Срем. Историчар Олга Зиројевић у својој књизи “Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683)” наводи да је Војка у Турском периоду имала улогу успутне станице и коначишта и да је представљала важну тачку на цариграском друму као главна артерија европског дела Турског царства. Према турском попису Срема из 1546.године види се да је у Војки било 28 обичних и три удовичка домаћинства и сви су били Срби а 1566.године било је 30 домаћинстава и један кнез. По попису из 1578.године поред домаћина помиње се и један поп то наводи на помисао да је у Војки вероватно постојала и црква. Забележно је да су у Војки крајем 17. века била двојица екмеџија (пекара) и један пачетар (кувар који справља пихтије). Релативни мир под туским режимом потрајао је до пролећа 1683.године када је почео Бечки рат. За Војку и источни Срем ово је био један од најтежих периода.

У 18. веку Војка је ушла као примитивно уређено село, напола растурено и напуштено под влашћу поражене Турске империје. Прва станишта била у потесу Селиште и Тапавица, проћи ће још више од једног столећа док не дође до ушоравања и изградње села по захтевима и правилима Аустријске војне власти. Пожаревачким миром 1718.године Турци су потиснути преко Саве а турски Срем припао је Аустрији. Године 1717. извршен је први аустиријски попис који се односи на Војку у коме се по висини пореза види да је била једно од највећих села у Срему. По попису из 1722. године у Војки је постојала крчма и масница. Војка се 1728.године налазила у саставу Земунског властелинства, које је купио Гроф Фридрих Карло Шенборн а за управника је постављен Августин Франц Колхунт Митровачки провизор и државни чиновник у Срему који се обогатио на грбачи сељака и нанео им много зла.Тако је настала жалба под називом “Случај села Војке, 1731.године, тиранија Августа Франа Колхунта”.

Потписао је Кнез Јефта Суботин а занимљиво је да се на њој појављује печат села елипсастог облика а у средини је била ветрењача као полазна основа за стварање грба места. Године 1732. у Војки је било 36 кућа, једна црква и два свештеника. Наводи се да је црква нова од 1727.године а осветио је Никанор Крушедолски 1732.године. Нека од презимена сачувала су се и данас кроз три столећа: Тапавичанин (Тапавички), Срдановић (Срданов), Гавриловић, Зековић, Суботин, Ђурић, Гвозденац, Ковачевић, Суботин, Екмеџић итд. Упркос рату Аустрије и Турске, ратним и редовним наметима, куги, хајдучији и другим невољама Војка је са проређеним становништвом наставила свој мукотрпан живот. Организовањем Сремско-Посавске војне границе 1745.године Земунско властелиство већим делом прешло је под Војну управу са десетак села а међу којима је Војка била најважније место па ће се по њој касније цео посед називати властелинство Војка, које се састојало од 11 села а помиње се 1751.године у представци Даниела Сепа управника тог имања. Према једном документу из 1766.године Војка се назива Шанац назив за граничарско насеље.

Према том попису било је 120 кућа, четири свештеника, тај податак наводи на помисао да је Војка као главно место спахилука била седиште епископа Партенија а разлог је био у томе да се спречи прокатолички утицај на православни део становништва. Улазак у Војну границу за Војчане је био само почетак новог и другачијег живота.Тако су Војчани гинули далеко од својих кућа а у место су се доселили и нови Војчани из Далмације и Србије. Војка је у том периоду била укључена у Новокарловчаку компанију Капетан Витковића. Година 1780. је важна за Војку јер се први пут спомиње школа на основу документа у Бечком ратном архиву и наводи се да се у школама учи српски језик и религиозни предмети. На основу описа Франца Штефана Енгела 1786.године,Војка је имала 205 под конац подигнутих, трском и рогозином покривених кућа од набија, трошни официрски квартир о чатме, илирску цркву и школу од добре грађе.

Пустара Тапавица која је припадала некада грофу Пејачевићу коначно је припала Војки 1786.године.Војчани су у првој половини 19.века били добри домаћини, бринули се у своме селу, нарочито у интервалима између ратова када нису морали да гину за свога цара. Године 1835. изграђена је била прва општинска кућа од тврдог материјала на месту данашње школе. Црква је била изграђена на месту данашњег дома културе, у црквеној порти изграђена је била и прва школа а иза цркве је било гробље. У порти старе цркве била је и капелица која је срушена 1944.године. Војка је по неким казивањима имала и пророка Танасија Абаџију званог Цаца (1821-1864) а говорио је да ће доћи време, летеће по небу кола без руде и коња. Доће време, биће шор па докторе, сокак па двокат, ови лопови нису ништа, какви ће бити, да путем оловке украду све…. Становништво Војке у првој половини 19. века чинили су Срби али у другој половини долази неколико Немачких породица у потрази за послом на краће или дуже време да остану. У шестој деценији 19.века у Војки један од најзначајнијих догађаја била је изградња цркве. Стара црква је срушена 1848.године а изградња нове у готском стилу почела је 1851.године. У другој половини 19. века у Војки је дошло до извесног напретка у развоју занатства. Уласком Војке у Границу изгубила је значај чувена војачка крчма а с њом и пратећи занати а још један разлог томе је и развој путне мреже. Од 1870.године радила је у Војки циглана све до 1923.године а радила је и ветрењача али се не зна тачно од када. После укидања Војне границе 1873.године. Војка је прикључена Хрватској и Славонији, живот се полако почео мењати а на то је утицао капиталистички развитак. Војчани су успели да задрже већи део имања и делове изван војачког атара а то су виногради у Чортановцима које су добили још у време Марије Терезије приликом уласка Војке у Војну Границу. Крајем 19.века настављен је бржи развитак занатства, трговине и других делатности у селу. Према извештају Василија Констатиновића карловачког пароха 1896.године село је има лепу цркву која величином надмашује све околне, око цркве је лепа ограда и повелика просторија а унутрашњост исте је красна и богато украшена а такође напомиње да постоји и две лепо школе. Прва новчана штедионица основана је 1888.године а касније је новчано ојачала и претворена у мању банку 1905.године под називом Српска задруга за помагање и штедњу у Војки.

Прва вршалица парњача у Војку је стигла 1893.године у том период настала настала је водица на излазу из Војке према Старој Пазови. На крају овог века Војка је имала 3700 православних душа две школе а Војчани су се разликовали од осталих места по обојцима. Највећи део становништва представљали су сељаци а развојачени граничари посветили су се сасвим пољопривреди. Пољопривреда је почетком 20. века доживела кризу, уситњавање поседа праћено је било задуживањем сељака и даљим раслојавањем.У Војки је 1903.године основна Српска земљорадничка задруга чији је задатак био да се на темељу узајамности унапређују кредити, привреда газдинства задругара. Парни млин је пуштен у рад 1903.године а подигао га је Шваба Мајер из Нове Пазова. Овај млин је изгорео 1927.године, нови на гас је подигнут 1931.године, од 1955.године прелази на електрични погон а 1962.године набављење су нове машине из Италије и у млину је било запослено 30 радника. Када је влада Аустро-угарске монархије објавила рат Србији 28. јула 1914.године Војка се опет нашла на опасном месту, близу границе са Србијом. Тако су Војчани гинули, али на жалост, о томе нема конкретних података. Многи Српски добровољци су погинули на Добруџи, Солунском фронту и другим биткама.

У Војки је после Првог светског рата дошло до обнове задругарства и земљишне заједнице, тако је цео период између два светска рата био обележен аграрном реформом а прва Војачка земљорадничка кредитна задруга основана је 1920.године. У том период тј. 1923.године у Војки је престала са радом циглана, срушена је четири године касније а последња ветрењача која престала је са радом 1914. године срушена је 1931.године.Тада је у Војки било чиновника и намесника у Општини, у школи десетак учитеља, било је запослених у пошти, здравственој станици, у месту је било 8 дућана и три свештеника. У том период је почела електрификација а Војка је добила и први телефон са јавном говорницом а постојало је и Добровољачко ватрогасно друштво основано пре рата. Године 1919. основана је прва библиотека у месту. Први фудбалски клуб “Раднички” основан је 1927.године, једно време звао се Југославија да би 1936.године променио назив у “Сремац”.

Други светски рат увлачио се у Војку полако и подмукло. Војчани су слушали понешто о Немачкој војној сили и ратним походима и освајањима. У Војки је мобилисан велики број резервиста и у свакој акцији одмазде, и свакој рацији окупатора село се увек нашло прво на удару. Најстрашни злочин за време Другог светског рата догодио се 8. новембра 1943.године, са сајмишта је доведено двадесетак Војчана и један човек из Белегиша на војачку железничку станицу, где су побијени и повешани поред пруге а данас на том месту постоји споменик који подсећа на велико страдање за време Другог светског рата. Током Другог светског рата село је знатно страдало од усташа а мештани су се иселили у околна већа насеља и ван Срема. Пола столећа после Другог светског рата Војка се препознаје по устаљеном географском лику, тако је на крају 20. века имала око 5000 становника који се углавном баве пољопривредом а баве се приватним занатством и имају 50 занатских и других радњи а постоји и здравстена амбуланта. Године 1974. у Војки формиран је Завичајни музеј а прва радио станица у Срему “Радио Војка” основана је 1967.године, сопствени бископ место је добило 1959.године.

Прво културно просветно друштво “Славко Гајин” формирано је после ослобођења. Први одбојкашки клуб “Сремац” основан је 1965.године а рукометни клуб 1971.године. У Војки постоји и Аеро клуб а од историјских споменика постоји чесма у центру села, споменик борцима НОР-а у центру села (1961), споменик о страдању 22 Војчана на железничкој станици (1976) и три спомен плоче на објектима у месту као сећање везано за период Другог светског рата. На крају 20.века Војка је село у пуној снази, живот је динамичан, садржајан, животни стандарди су све бољи. Потеси у Војки према записима проф. Душан Ј. Поповића имају следеће називе : Берберница ту је извор по коме је према неким наводима село добило име, Мала Војка придолица која је много трпела од поплава, Ревир, Тапавица део земљишта око 600 јутара био је рукама Шваба из Нове Пазове које им је државна власт доделила, Селиште, Брестова међа, Бусије код Угриновачке хумке била је некада градина , Воларско поље налазе се остаци из турског периода и Бановачка хумка на том месту укршатају се четири атара војачки, старопазовачки, старобановачки и новопазовачки и некад је ту био крст кога данас нема.

Литература:

Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
Душан Ј. Поповић, Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Др Славко Гавриловић, Властелинство Војка у Срему ( 1745-1766),Нови Сад, 1959.
Податке уредио и приредио Петар Радивојевић, Монографија “Случај села Војка”, 1977.
Анђелко Ердељанин, Војка- Хроника сремског села, Стара Пазова, 1997.

ГОЛУБИНЦИ У ПРОШЛОСТИ

Ово напредно сремско село утемељно је још пре пет или више векова и расло и мењало се како се мењао Срем у својој бурној историји. Голубинци спадају међу старија насеља и имају богату историју. У турским историјским изворима Голубинци се помињу 1572. године (1869. – 3.401, 1880.– 3.852, 1890. – 4.146, 1900. – 4.510, 1910. – 4.632, 1921. – 4.717, 1931. – 4.916 житеља итд.) као “село које је све под земљом, једино се познаје по димњацима који су над земљом”(Поповић Д., 1950). Голубинци су забележени 1634.године међу десет села у једној представци у Рими поводом преласка католика у православље. Енглески путописци Браун (1666) који је забележио и цртежом село и Барбури (1665) описују Голубинце као село у земуницама где “ куће нису ни допирале ни до колена”. Педесет година раније Бартоломеј Кашић је описивао подземне станове чији су се само димњаци дизали изнад земље, а у стану се силазило степеницама.

За порекло назива села Голубинаца мештани приповедају да је у моменту његовог формирања, у “ брестовом шумарку” било много дивљих голубова. Другу верзију налазимо у причи о пустари на којој су први становници подигли насеље. Пустара је била позната по великом броју дивљих голубова, више него на било којој другој ливади. Из речи голуб стоји основа назива села Голубинци. Године 1702. забележно је да Голубинчани имају своје винограде у околини, па чак и у Бешки. По пописима село се помиње 1713. и 1733.године. Прве земунице биле су саграђене у потесу Рупине. Једна група досељеника настанила се у долини Калоперка. Померањем са подводног подручја саградили су домове на простору Путиначког шора. По попису становништва од 1736/37. записано је да Голубинци припадају земунском властелинству, а са још десет насеља укључени су у Војну границу 1756.године. Место је на управу  добио барон Бернат, који је спадао међу мање моћне племиће, па је овај посед припао јачим грофовима Шенборн. Око самог дворца биле су справе за мучење и вешала као опомена онима који нису били покорни а за све то био је крив злогласни управник Колхунт. Подизање најстарије зграде очуване до данас у Голубинцима, познате под називом Шлос, приписује се барону Бернату. То би значило да је зграда изграђена негде око 1720.године. Међутим професор Живан Сечански тврдио је да су зграду подигле власти Војне границе 1766.године.

Доласком нових породица ницали су и нови шорови. Поред Путиначког, у коме су саграђене прве куће, јављају се данашњи Шимановачки и Пазовачки шор, а доласком Хрвата и Ђурђевски. У попису из 1736. године помиње кнез Нешко Пеичић а такође се помиње и кнез Пејица Галелић. Поред грађевине Шлос, прва јавна зграда коју су мештани подигли била је православна црква. Зграда је направљена једноствано, од дирека и плетера облепљених блатом, а била је саграђена на месту где се данас налази зграда основне школе. Према сачуваним записима, прва школа у селу била је отворена 1732.године. Развојем Земуна и Панчева, Нови Бановци губе свој војно стратешки значај а регимента је реогранизована и премештена у Голубинце 1784.године. У рату против Турске 1788-1791.године Голубинчани су имали посебне заслуге због тога им је додељно 600 јутара оранице у потесу Јарковци. Прве немачке породице доселиле су се 1771.године а две три године касније доселиле су се нове породице из околине Книна. Последњи масован долазак породица са територије Србије био је после слома Кочина крајине а после двадесетак година дошла је у Голубинце нова група Хрвата из Лике.

Негде око 1770. године војне власти саградиле су у центру села, зграду за потребе Девете граничарске регементе. Била је то велика грађевина и после зграде Шлос дуго је остала и највећа у Голубинцима. Ова зграда служи као седиште голубиначке месне заједнице. Голубинчани, Срби и Хрвати, са највећом пажњом су пратили Карађорђев устанак у Србији 1804.године. Били су спремни да помогну у свакој прилици која им се указала па тако постоји више података да је Карађорђе боравио у Голубинцима у дворцу Шлос. У селу је била изграђена и радионца за прераду свилених чаура од свилених буба, која је радила од 1808. године па до почетка Првог светског рата. Напорима немачки и хрватских породица отворена је 1827.године немачка основна школа. Стара школска зграда била је саграђена 1888.године. Прва штедионице основана је 1883.године, а трајала је до 1888.године. Први хор основан је 1890.- тих година а 1903.године основана је месна библиотека и читаоница. Карловачки парох Василије Констатиновић приликом обиласка протопопије 1896.године записао је следеће за Голубинце: “Српска црква је веома, лепа, доста висока, и пространа, ограђена великом портом и пред којом се диже раст стар преко 150 година. Село има веома лепу, на један спрат подигнуту школу. Недалеко од села у потесу Доњих њива налази се водица где је 1887.године био подигнут дрвени крст са иконом а 1889.године је изградена капела од тврде опеке посвећена Светом Николи.”

Василије је такође забележио према причању старих мештана да је Шлос за време војничке крајине био стан капетаније а да је пре тога био дворац спрског деспота Јована који је имао доста своје земље у баштини. Голубинчани су доста трговали стоком па су били уведени вашари два пута годишње с пролећа и септембра. Први фудбалски клуб “Јадран” основан је 1924.године од стране ђака, студената и занталија. У месту је крајем XИX и почетком XX века био веома развијен социјалистички покрет који се развијао и активно делова до 1914.године. Немац Матијас Рајс из Инђије, саградио је 1928.године циглану у Голубинцима. Крајем 1940. и почетком 1941.године већи број Голубинчана војних обвезника позван је на војну вежбу где их је затекао и рат са Немачком и њеним савезницима. Голубинци су од 1945. до 1960. године били Општина и то до 1956.године у саставу среза старопазовачког, а од 1956.године до краја 1959. године налазили су се у саставу среза сремско – Митровачког. После тога се налазе у саставу старопазовачке општине а од 1964 формирана је Месна заједница Голубинци. Место водовод добија 1985.године. Према записима проф. Душана Ј. Повића у Голубинцима су следећи називи за потесе: Камендин, Доње њиве, Средње њиве, Јелде, Попова бара, Кратељи, Павина анта, Широке њиве, Мале њиве, Врагов клин, Рватске Тапавице, Рупине, Ћирин Брег, Мали Јарковаци, Ћирин брег, Селиште или Воларско поље, Велика анта, Ливак, Јароши, Вагани.

Литература:

Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
Душан Ј. Поповић, Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Редакциони одбор-Лепшановић Милан, Стајић Душан и Гајин Маринковић Богданка, Месна заједница Голубинци, Стара Пазова, јуна 1978.
Ђорђе Момчиловић, Златне нити заједништва (Хроника Голубинаца), Нови Сад, 1983.
Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе, Сремска Митровица, 2006.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009

СТАРИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

Бановци (Панофзе, Банофце) су на месту данашњег корита Дунава постојали су још у XВИ веку (1614. – 30 домова, 1734. – 53, 1756. – 211 ,1774. – 218,1791. – 210, 1810. – 215, 1905. – 338, 1931 – 450), а можда и раније (1473). Кустос историчар Ђорђе Бошковић из Руме наводи да постоје и ранији помени из 13. века. Први је из 1280. године у повељи угарског краља Ладислава, којом одобрава наизменично наслеђивање поседа у Срему између рођака бана Уркуна и жупана Дионисија од племена Томај. Следећи помен је 1297. године у тужби магистра Петра против Доминика, који му је заузео посед “Пачеy”, 1302.године као “Тхууч” и последњи пут се среће 1361. године као имање “Туус” у Сремској жупанији, заједном са местима “Лyпоуч”, “Баколч” и “Петенд”. Према попису земунске нахије из 1566/7.године село Бановци имало је мезре Ливадице, Бугово и Фодвар. Место је вероватно још у XВИ веку имало некакву цркву јер се у попису помиње и неки поп Павал а прва о којој постоје писани подаци потиче из 1726.године. За генезу Старих Бановаца постоји тумачење да му је у турском периоду претходило насеље Дариновци.

Оно се налазило незнано од када на пространом плодном платоу између Петринаца до Касарне. Дариновци су били заправо на великом речном острву, а речни рукавац је делио ово насеље од савременог. Помињу се у Крушевском поменику 1606.године као сремско село ( Бабић М., Вукелић П. , Зоркић С., 1989). Обрушавањем обале, Дунав је променио ток, а Дариновци су нестали у неповрат. Један део мештана преселио се на данашњу локацију а други нешто даље од Дунава и на пустари Туфа формирали су насеље у XВИИ веку, близу друма Варадин-Земун. Туса је према познатим подацима први пут забележена 1702.године као једно место са турске стране границе. Интересантно је да Аустријанци Старе Бановце почетком XВИИИ века помињу под називом Туса (Туус) а Поповић Д. (1950) наводи Старе Бановце као стално насељено место од 1714.године у коме становништво живи у земуницама. Од 1774. до 1791.године услед рата опустело је 18 домова а 1811.године долазе две породице из западних крајева. Туса а касније и Касарна спадала је у бановачку парохију, па се предпоставља да је Туса била на месту данашњег насеља Бановци-Дунав нешто западније јер је у Туси 1731.године почела изградња велике војничке касарне која је имала контромацију и штаб у самој касарни.Око 1730.године Туса је заједно са Бановцима припадала земунском властелинству грофа Шенборна. Постоји још једно тумачење да је на пустари Бановци боравио Бан Милисав, у потрази за плодном земљом дошао је јужно од Дунава. Помогао је тадашњим становницима пустаре, којима је касније поклонио земљу. По његовој смрти ту земљу су звали Банова земља, која је прерасла у Баново село, а затим у Бановце. Мало је вероватно да је насеље добило назив од титуле владара “бана” или да води порекло од речи Банија коју су пренели досељеници из тих крајева. О трговини робом широке потрошње нема писаних података. Међу најзначајније изворе прихода који нису директно везани за пољопривреду спадају приходи од дунавских воденица којих је 1719.године код Бановаца било шест а 1743. забележено је 12 воденица. Крајем 1745. и почетком 1746.године сва села уз Дунав била су укључена у подунавску границу. Прво веће насељава извршено је од 1745. до 1750.године углавном су то биле породице из жупанијског дела Срема, Баната и Бачке а такође је било и насељевање из млетачке Далмације. Од 1750.године до краја шесте деценије XВИИИ века у Бановце су досељене породице из Баније, Лике, Кордуна и из Шијачког краја око Пожеге.

Зграде које је у Бановцима имао Земунски спахилук припале су војсци па Бановци 1747.године постају седиште Славонског (сремског) хусарског пука. Чим је завршено насељавање Бановаца постојећа црква била је премала тако је започета изгадња нове 1777.године, градња је трајала осам година и кажу да је трећа по величини у Срему. Становништво Бановаца, поред граничарске службе, бавило се углавном земљорадњом и сточарством, а интелигенција је била малобројна. Углавном је било српске националности осим аустријске власти. Први комадант шанца Бановци био је капета Јузбашић. Прва формирана улица Грчки шор и у њему су подигнуте јавне грађевине углавном војне (зграда команде компаније, седиште компаније, стан за официра, граничарска касарна и житни магацин). Улица Бели Брег је настала касније, остале улице настале су половином XИX века а Шијачки шор 60-тих година XX века. Од половине XВИИИ века и првог таласа досељавања формира се ново гробље, а сахрањивање на старом гробљу престаје. У мноштву података о хајдучији у Срему тога доба највише их се односило на Лазу харамбашу који је у риту насупрот Бановаца плачкао са дружином трговачке лађе и имућније људе по селу. О зантлијама и трговцима у другој половини XВИИИ века нема писаних података али је сигурно било воденица, тако је 80-тих година тога века основана мануфактура сукна за потребе Војне границе. По запису из 1785.године Стари Бановци леже на Дунаву и имају 241 граничарску кућу подигнуту под конац, квартир за капетана, цркву од доброг материјала, шупу за егзерцир, стрелиште и забран за коње. Граничарско – тривијална школа у Бановцима почела је да ради 18. октобра 1773.године. Међутим српска вероисповедна школа постојала је и раније али нема података о њеном времену о њој сазнајемо тек из записа из 1780.године, тако је 1802. година имала 34 ученика.

Школска зграда изграђена је 1850.године поред цркве, године 1890. подигнута нова школска зграда на месту некадашњег житног магацина и служила је све до ИИ светског рата када је спаљена, а јавна библиотека постојала је још пре 1873.године. Око половине XИX века у месту нараста број трговаца и занатлија. Од бивше Петроварадинске регименте образовани су срезови Земун, Стара Пазова, Митровица и Шид. Стари Бановци (у првој половини XИX века у називу добијају придев“Стари”), сеоска политичка општина били су саставу котара старопазовачког. Касније су новопазовачки Немци изградили у Бановцима на самом ушћу Бодовара у то време врхунски парни млин са резаром. Временом се у месту и број занатлија повећавао. У време развојачења Границе, у извештају сремске жупаније помиње се да је у Старим Бановцима живело 1.834 становника а у месту је била смештена и оружничка постаја која је контролисала Бановце, Белегиш, Нове Бановце а повремено и Сурдук. Када је Дунав однео цркву 1897.године та цигла је употребљена за изградњу црквених канцеларија и капеле на Водици у току 1907.године. На почетку XX века најкрупнији поседник земље у Бановцима била је православна црква. Према попису из 1905.године у Бановцима је живело више нација, Срби су били у већини а било је Мађара, Немаца и припадника других народа.

Пошто су у време киша и снегова путеви били практично неупотребљиви 1909.године је почела изградња калдрме за Стару Пазову. За време Првог светског рата многи Бановчани су погинули као војници царевине, многи су се из рата вратили као инвалиди и богаљи, а многи су се предавали већ у првим борбама на руском фронту. Током Првог светског рата присутна су исељавања Немаца и Мађара. На иницијативу управитеља школе Николе Мудрића 1927.године основано је Соколско друштво. Значајну прекретницу у животу Бановчана представљало је увођење пристаништа и бродске везе 1929.године са Београдом, што је омогућило транспорт робе и јаче везе са центрима где су се школовали ђаци. Недељом се возила туристичка тура како се тада звала шетна лађа која је из Београда за Сланкамен, Тител или Нови Сад полазила ујутру а враћала се увече. Од 1930.године после увођења бродске везе уведена је електрична струја из Макиша. У лето 1930.године формиран је фудбалски клуб “Дунав”од стране омладине.

Бановчани су имали и сатирични лист “Међу нама” који је излазио једном недељно од 1934.године до Другог светског рата. Поред парног млина, Вилхелм Конрад је пред Други светски рат изградио нов електрични млин. За време ИИ светског рата насеље је страдало од усташког терора. Старобановчани су у народноослободилачким борбама хапшени и терани у затворе и логоре. У ноћи између 21. и 22. октобра 1944.године, фашистичке снаге напустиле су Подунавље, повукле су се на линији Карловчић – Шимановци – Војка, према Руми.

После одласка немачке војске, мештани су се вратили својим кућама где су затели праву пустош. Кућа покривених трском у Бановцима је било до шездестих година XX века. У Старим Бановцима 80-тих година XX века становништво чине Срби и поред наглог пораста броја непољопривредног становништва основна привредна функција села је земљорадња. Индустријски објекти су затворени, а пристаниште има минимални промет. У селу је пријављено шездест пет приватних занатлијских радњи. Потеси су Брестова међа, Беглук, Мајур, Велика пустара, Мала пустара, Леја, Сонуг, Трепча, Петринци, Борчанска рупа, Зовице, Ливаде, Адица, Велика греда, Мала греда (основи троугластог облика и захватају површину од 39,04 км²). Делови села: Шијачки шор, Бели ветар, Бели Брег, Грчки шор, Ћорави шор, Прегревица, Шорић.

Литература:

Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Др Слободан Ћурчић, Општина Стара Пазова, географска монографија, Нови Сад, 1984.
Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.

НОВИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

Нови Бановци су младо насеље (1735) са праисторијском претечом у периоду античке и рано-средњевековне епохе. Од пустаре Бановци (Стари) назив је проширен на насеље. Настанком Нових придев су добили и Стари Бановци. Промене назива насеља говоре о континуираности његовог егзистовања кроз историју, од римске Бургене преко Касарне до данашњег назива места. Нови Бановци су имали нуклеус на локацији некадашње касарне из XИИИ века коју су подигли Угри. Простором Срема Турци Османлије владали су од 1521. до 1718.године.

Они су у својим походима опустошили источни део Срема том приликом је разорено и утврђење Бургена а материјал са разорених насеља и градова Турци су употребили за обнову београдске тврђаве. У Земунској нахији до краја XВИ века у турским изворима помињу се Бановци (претпоставља се да се назив односио на два диференцирана села Старе Банове, као језгро села, и Нове Бановце као накнадно настало насеље). У турском катастарском попису из 1566/67.године, наводи се да село Бановци (Банофзе), има 54 домова и једног кнеза, са мезрама (старим стаништима) Ливадице, Бугово и Фодвар код поменутог села припадају Земуну. Карловачком доминијуму, који је од 1728.године био под управом грофа Ифелна привремено су припадали Нови Бановци. Пре 1735.године (1869. – 817, 1880. – 875, 1890. – 997, 1900. – 1.080, 1910. – 1.228, 1921. – 1.261, 1931. – 1.320 житеља итд.) населила се малена насеобина немачких занатлија око војничке касарне. Од 1791.године долази још 136 Немаца који ће од Нових Бановаца фомирати веће сеоско насеље. Хроничари наводе да је Бановце, у периоду 1737-39.године, захватила епидемија куге па се становништво Тусе разбежало а део се прикључио Касарни. У Новим Бановцима је постојала лазаретска болница где су довожени бродом заражени из Земуна и околине. У време Војне границе компанија којој су припадали Бановци, била је подређена пуковнији у Петроварадину. Новембра 1745.године, пописана су сва насеља која су ушла у састав Сремске војне границе, тако су сремској војној граници прикључена многа села и пустаре између осталог од земунског властелинство прикључени су и Бановци. Славонско-сремска крајина је 1747.године, била подељена пет пукова између осталог и на сремски хусарски пук са седиштем у Бановцима а на месту потпуковника 1747.године налазио се Секула Витковић.

О Новим Бановцима је следеће записао Франц Штефан Енгел, аустријски чиновник Славонске ратне канцеларије. Насеље лежи уз сам Дунав окружено палисадом и да се ту налази поштанска станица, квартир за потпуковника, за мајора и за коњичког капетана, католичка жупна зграда, католичка црква, касарна од добре грађе, официрски квартир, два квартира од набоја за ниже штапске шарже и стражара. Хазбуршки владари су настојали да формирају немачка насеља иза Војне границе, када више није било опасности од Турака. Тада почиње насељавање немачких сељака са породицама из разних крајева царства а највише из Швапске покрајине у јужној Немачкој па су зато војвођански Немци названи “Швабама” а главни циљ је био да ојачају Војну границу од најезде са Истока. У период од 1747-1765.године велики број Срба из Старе Србије је прешао у Сремску жупанију. У грађи Ратног архива у Бечу налази се податак да је на територији Петроварадинске регименте 1780.године постојала немачка школа у Бановцима. Аутор дела “ Грађа за повјест школства краљевине Хрватске, Славоније и Далмације од најстријих времена до данас”, Загреб, 1910. године, Антун Цувај наводи да је 1764.године основана школа у Бановцима Новим (на Дунаву).Тако један део немачких породица из Виртенберга, Чешке и других области насељавају 1791.године Касарну – Нове Бановце. Ту је основана евангелистичка жупа која је обухватала и колонију новопазовачких евангелиста. Када је реорганизована регимента и премештена из Нових Бановаца у Голубинце, 1785.године касарна је напуштена. Генерална команда је сматрала корисним да се фабрика сукна из Панчева премести у Нове Бановце, 1785. године је преузета је одређена количина материјала за потребе предионице али је 1786.године идеја о стварању фабрике сукна напуштена.

Године 1802. насељено је у Нове Бановце на Дунаву седам немачких породица. Из акта број 174 издатом у Бечу 14. октобра 1801. године помиње се да у Бановцима постоји поштанска зграда из 1716.године и штала за држање коња. Све до укидања Војне границе, административно седиште компаније (којој су припадали Бановци) и капетана, налазило се у Старој Пазови, а капетан је био подређен пуковнији у Петроварадину. Након тога Стара Пазова добија котарску управу, постаје седиште среза у чији састав поред околних места улазе Бановци Стари и Нови. На мапи Хрватско-славонске војне границе из 1866.године уцртани су Бановци Нови (Касарна). Почетком XВИИИ века Бановци су били насељено место чије се становништво бавило земљорадњом, сточарством и пчеларством. У време развојачења Границе, у извештају сремске жупаније помиње се да је у Новим Бановцима, 1880.године, живело је 875 становника али 1890.године број се повећао на 997. Надомак Бановаца постојала је пустара која је омогућавала гајење коња, говеда и оваца. У изворима се помиње да су бутер, маслац и овчији сир, производили само у Старој и Новој Пазови и у Новим Бановцима, искључиво Словаци и Немци.

Крајем XИX и почетком XX века, поред повољне сточне трговине, трговало се и другим артиклима који су били неопходни за аустријску војску и коњицу. Почетком XX века у Новим Бановцима се развија задругарство (Хрватска сељачка задруга (1903), Господарско друштво (1911)), у међуратном периоду основано је неколико задруга: Кредитна задруга (1930), Земљорадничка кредитна и земљорадничко сељачка испомоћ (1932), Рибарска задруга (1937) и Новобановачка земљорадничка радничка задруга за прераду трске (1941).

У Новим Бановцима је 1881.године изграђена ветрењача коју су градили Петар Мирковић из Старих Бановаца и Ферк Манат из Нових Бановаца а постојал је и циглана али мањег капацитета. У Новим Бановцима је 1908.године радила “опћинска примаља” (бабица) Марија Хунтенбергер а лекар је био Симо Бабић из Старих Бановаца. Прве деценије XX века, Сремска жупанија је била подељена на краљевске котарске области а Нови Бановци су чинили управну општину у Старопазовачком котару. У Новим Бановцима је 1912. године месни начелник био је Мартин Пинкле, месни судија је био Лазар Јеленић, благајник Милан Ћурувија, а бележник Фенз Венделин.

У том периоду у месту је постојала штедионица као деоничарско друштво којом је управљао Хенрих Шанк. После Првог светског рата 1922.године у Новим Бановцима је основано Ватрогасно друштво. Напредак места у међуратном периоду омогућило је увођење бродске везе 1929.године из подунавља села ( Нови Бановци, Стари Бановци и Белегиш) са Београдом. Следеће године 1930. Бановчани добијају још једну значајну новину – електричну енергију из централе Макиш а први пут телефон је зазвонио 1938.године. После априлског слома Крајевине Југославије, Срем тј. Нови Бановци су укључени у састав Независне државе Хрватске. Председник Нових Бановаца био је Немац Лудвиг Шлајхер. После Другог светског рата нова државна власт је приступила обнови и сређивању привреде. Након повлачења већине немачког становништва после рата, у Војводини се осетио мањак пољопривредне радне снаге, тако је одузета имовина дата колонистима. У Новим Бановцима је, непосредно по завршетку рата 1945.године основана Задруга за набавку и продају, а 1946.године Сељачка радна задруга “Слога”. Нешто касније 1948.године основана је Произвођачко прерађивачка задруга за прераду трске “Пролетер”, а 1949.године “Јединство”. Фудбалски клуб “Омладинац” у Новим Бановцима основан је 1947.године а оснивачем се сматра Димитрије Каловљевић-Суља.

Захваљујући сеоском учитељу Миодрагу Накићу основан је КУД “Бранко Радичевић” 1951.године у Новим Бановцима. После рата у првим деценијама у малој приземној згради постојала је здравствена станица са бабицом али први лекар долази у Нове Бановце 1966.године. За време турске владавине у Срему становништво је живело у примитивним кућама, полуземуницама и полуколибама. У другој половини 18.века куће су грађене плански, једнобразно, по прописима и обрасцима од солиднијег материјала. У XИX веку куће су зидане лицем према улици, облепљене блатом, оплетене трском од набоја и покривене прућем, сламом и трском. Почетком XX века, долази до измена у градњи кућа. Трску за покривање постепено замењује цреп, а као грађа за кров, уместо меког дрвета, користила се храстовина и чамовина. После Првог светско рата куће се зидају од цигала и черпића. У првим деценијама XX века куће се споља крече најчешће белом бојом, док богатији молују куће изнутра у разним бојама помоћу ваљкова. У првим деценијама XX века долази до социјалног и привредног напретка. Из периода његовог сталног насељавања Нови Бановци носе назив Касарна, по аустријској касарни која се налази у близини Тусе. Сматра се да су се Тусе налазиле на месту данашњег насеља Бановци – Дунав. Планском колонизацијом на месту касарне досељене су немачке породице које су представљале нуклеус савремених Нови Бановаца. У риту су постојали салаши изграђени у близини речних рукаваца, између шуме и пашњака где су боравили рибари и сточари. Салаши су грађени од врбовог прућа и блата, а покривани трском или рогозом. Професор Душан Ј. Поповић наводи следеће називе за потесе у Новим Бановцима: Прњавор, Петрово пландиште, Градине, Ђервин, Велика адица, Мала адица. Због повољних природних услова за живот и рад, у месту се број становника повећавао из године у годину. После Првог и Другог светског рата мења се национална структура становништва, због миграције немачког живља у матичне земље и досељавање српског живља из централне Србије. На основу Устава донетог на Видовдан 1921.године, Нови Бановци у управном погледу припадају Сремском округу, а котару Старопазовачком. Електрично осветљење Нови Бановци добијају 1929.године, а савремени водовод 1987.године. Због близине Београда после ИИ светског рата изграђено је 10.000 станова за раднике запослене у Београду. Поделом Сремско-митровачког среза (1960) упостављена је општина Стара Пазова у чији састав улази месна заједница Нови Бановци. У том периоду са напретком, урбанизацијом и индустријализацијом југословнеског друштва, повећао се број становника.

Литература:

Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.

БЕЛЕГИШ У ПРОШЛОСТИ

Белегиш је једно од најстаријих насеља, први пут се помиње 1349. године, у повељи којом угарски краљ поклања сремском бану Лудвигу посед Св. Маргита у Сремској жупанији, који се налази на Дунаву између Сурдука и Белегиша.Следећи помен је 1404. године у крушевском поменику као посед породице Моровић и 1450.године када је палатин Ладислав Горјански наложио каптолу у Баноштору да пошаље свог изасланика, који ће заједно са краљевским, позвати Михајла Силађија да врати отета имања Сурчин и Белегиш наследницима Ладислава Моровића. За време Турака Белегиш је означен као паланка. Мештани сматрају да је село добило назив по мађару Бела Кишу (риболовачки властелин), житељу широких шватања и “бројних познанстава са становницима других села”. Током времена у имену Бела Киш долази до замене самогласника “а” у “е” и сугласника “к” у “г” и име села буде изговорено једном речју Белегиш.

Прво насеље је било под брегом, а после је било премештено на лесну зараван. У Прандштетеровом путопису из 1608.године помиње се да су на путу од Сланкамена за Београд, вероватно код Белегиша, “ пристали код неке високе обале, на којој није било ништа друго до неколико мањих колиба од трске, где су становали сироти људи са женама и децом. На том истом месту имају ти људи јаме испод земље у којима станују. У њима имају разбоје те праве платно.” Од XВИИИ века село постоји у континуитету. Године 1720. (када је насељен Србима, 1869.- 1.685, 1880.-2.065, 1890. 2.247, 1900.-2.415, 1910. – 2.516, 1921.- 2.668, 1931.- 2.863, 1948.-2.366, 1953.-2.505, 1961.- 2.633, 1971.- 2.431, 1981.- 2.430 житеља итд.) населило се у Белегиш девет породица из Баната, 1734. године је било 52 дома а 1736.године било је 46 домова. У време између 1730. и 1736. године Белегиш је припао Земунском властелинству. Реогранизацијом Војне границе, Аустроугарска је после потписивања мира у Београду, након рата са Турцима 1737.године почела да насељава опустеле крајеве, а Карловачко властелинство је припало Леополду Георгу Ифелију. Бановци, Белегиш и Сурдук помињу се као пустаре које припадају Карловачкој општини. Године 1733. у извештају Карловачке епархије за цркву у Белегишу пише: “Црква нова, од плетера, покривена трском, свод од дасака, звоно мало.” Црква је имала иконостас са Недреманим оком и пет већих икона. Друга црква саграђена је 1766.године.

Већи број људи почео је да се насељава између 1776. и 1785. године из западних крајева и Далмације у околини Земуна, а нарочито у Сасе, Сурдук и Белегиш. Тада се доселило 367 породица са 3.192 душа и са 159 душа које су припадале свештеничким породицама. Настала је ера крчења запуштене земље и претварања исте у житнице. Између 1791. и 1810. године Белегиш насељавају још 52 породице из Србије, Лике, Кордуна, Крбаве, Баније, Шијачке. Године 1881. Војна граница је сједињена са осталим деловима Хрватске и Славоније. Тада су јој прикључени срезови: Шид, Земун, Митровица, Стара Пазова, Жупања и Винковци. Капелу светог Пантелејмона на сеоском гробљу подигао је 1904.године парох прота Спиридон Мауковић, а нова црква светог оца Николаја саграђена је од 1924-1927.године (пре тога је од половине XИX века црква била мала на самој ивици брежине – на крају Генгета).

Зграда Дома културе изграђена је 1927.године на залагање тадашње учитељице Милице Маринковић која је уједно и оснивач Српског ратарског певачког друштва. Белегиш струју добија 1929.године, а водовод 1992.године. Фудбалски клуб “Подунавац” основали су белегишки гимназијалци 1930.године. Становници Белегиша били су претежно земљорадници, бавили су се свињогојством али је било и занатлија чији производи су служили за задовољење потреба места. Белегиш до рата није имао пошту, лекара, ветеринара ни апотеке а није било није тврдога пута. За време ИИ светског рата и народноослободилачке револуције, Белегиш је носио псеудоним “Брод” и представљао је јако партизанско упориште и осведочени устанички крај. Рат је донео много страдања нарочито је било тешко препознати стрељање Белегишане. После неколико дана од ослобођења, народ је настојао великим напорима да сређује стање у своме селу.

У Белегишу постоји неколико културно историјских споменика: споменик крст на почетку улице Вере Мишчевић из 1868.године, спомен обележје убијеним Белегишанима 1943.године код канала Будовар (који Белегишани зову “аБра”), споменик борцима и жртвама Другог светског рата (1955) у центру, споменик народном хероју Вери Мишчевић подигнут 1974.године испред основне школе. На месту старе сагореле општинске зграде у центру места 1952. године подигнута је осмогодишња школа у том период је изграђен је камени пут до Старих Бановаца. У периоду 1968/69.године коловоз турске калдрме од Белегиша до Старих Бановаца проширен је и пресвучен асфалтом а 1971.године место је асфалтним путем повезано са Сурдуком. Обновљена је и проширена електрична мрежа и улична расвета, ископана су три артерска бунара, основна бензинска станица, пошта је опремљена аутоматском телефонском централом. У селу постоји здравствена амбуланта, ветеринарска служба, апотека, банка, самоуслуга и више мешовитих и трговачких продавница и угоститељских објеката. Подаци за 1971.годину говоре да се највећи део становништва бавио пољопривредним делатностима а од осталих заступљених делатности присутне су занатство, трговина и угоститељство, култура и социјалне делатности и индустрија. У наредних десет година у селу нема никаквих непољопривредних привредних предузећа и основна функција Белегиша је аграрна функција. Значајну ратарску производњу омогућује простран атар и добра земља. Највише се гаје кукуруз, пшеница и поврће. Значајна је и сточарска производња и у том периоду је изграђено преко 300 викенђкућа. Др Слободан Ћурчић наводи (1984) да у селу нема никаквих непољопривредних привредних предузећа и да је основна функција Белегиша аграрна. Међутим од функционално униформисаног насеља пре више од двадесет година Белегиш је прерастао у село са разгранатом привредном делатношћу. Према професору Душану Ј. Поповићу називи за потесе у Белегишу су: Кецарски брег, Парлози, Дуварине, Крушка, Татарски до, Дормоз, Бунарине, Будовар, Ливаде, Брестови, Петринци, Градац. Делови села: Кецари, Ћукован, Грабовац, Шорић, Нови шор, Цигам-мала, Генгет, Зелени цегер.

Литература:

Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Богомир – Бата Грбић, Моје село Белегиш, Београд, 1980.
Златкић Ђенана, Божовић – Лопичић Радојка, Сеоске и салашарске цркве у Војводини, КИД “Пчеса”, 1998.
Приредио Милорад Бабић, Водић кроз Белегиш, Белегиш, 2002.
Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.

СУРДУК У ПРОШЛОСТИ

Насеље Сурдук први пут се помиње 1319. године када је у њему потписан документ о увођењу у посед земље “Чернелфелди” у Сремској жупанији. Затим се јавља 1349. године, као пустара “Зурдук” на Дунаву, заједно за Белегишом “Бyлигуз”,  помиње се и 1404. године у извештају каптола у Баноштру којим су, између осталих, и ова места уведена у посед Ивана Моровића. До тада су припадала Димитрију Тордашу де Дапсу и његовој браћи Доминику и Николи, који су их изгубили због велеиздаје. Године 1445. насељено је Србима кметовима, 1477. године помиње се као пустара која је припадала карловачкој тврђави, а у “турском документу из 1577. године помиње се под називом Суруб” (Поповић, 1950). Сурдук спада у стара села а назив места препознаје се у маркантним облицима леса у атару села којИ се спушта према кориту Дунава. Тако је на једном сурдуку ( суве речне долине настале радом флувијалне ерозије на лесном земљишту) у овом месту формирана Дунавска улица. Године 1626. забележена је у једном турском споменику “сурделска“ скела, 1702.године место је забележено као насеље али је убрзо опустело а 1726.године Сурдук као пустару држао је капетан Илија Јакшић. Године 1747. Сурдук је постао граничарско село.

Тако да је село у ствари насељено између 1774. и 1791.године ( 1869.-1.438, 1880.-1.429, 1890. -1.791. 1900.-1.937, 1910. -1.999. 1921.-1.994. 1931.-2.001, 1948.-1.687,1953.-1.712, 1961.-1.782, 1971.-1.469, 1981.-1332 житеља). Од расељених насеља, у турским изворима 1477.године помиње се насеље Зова код Сурдука. Ова насеља, као и многа друга у Срему у овом периоду, углавном се помињу као манастирски поседи даровних повеља. У Сурдучком Риту је при крају XИX века и почетком XX века било је 12 салаша. Између два светска рата у Сурдуку је било 2300 становника. По записима карловачког пароха Василија Констатиновића 1896.године у Сурдуку постоји лепа црква и 274 домова. Има 1820 српско-православних душа нема иновераца. Село има две лепо саграђена школе у које полази око 160 мушке и које женско дете. Наспрам цркве је узвишено место које се зове Јелач-град (један део села назива се Цинцорија). По причању мештана, тај замак је градио Змај-Деспот Вук и о њему постоје неке приче и гатања. Покрај села пружа се и бара која носив назив Комаревци а Василије помиње да је у Сурдуку леп пут и плодно земљиште.

Значајне промене у развоју села иницирале су миграције: исељавање по укидању Војне границе 80-тих година XИX века, крајем XИX века масовна миграције у САД, Канаду, Аргентину и друге државе, исељавање неколико немачких и мађарских породица после И светског рата. Током ИИ светског рата било је великих страдања од усташких пустошења када се мештани исељавају у Нови Сланкамен, Инђију и Нову Пазову и у друга насеља у општини. Спорт клуб “Слога” основан је 1933.године од стране мештана а 1941.године фудбалски клуб мења назив у “Граничар”. Електричну енергију Сурдучани добијају 1929.године а савремени водовод 1992.године. Између 1961. и 1971. године у место се доселило 124 лица. Основна привредна функција у Сурдук 80-тих година XX века је пољопривреда, сеје се кукуруз, пшеница и бостан. Сточарска производња је значајна и место предњачи у општини. У селу је четворогодишња основна школа која због малог броја ђака није радила све до 1982.године када је почела поново да ради, а ту су још и амбуланта и библиотека. Др Слободан Ћурчић (1984) каже да у селу нема непољопривредних привредних објеката, постоје само четири продавнице и осам регистрованих занатских радњи од којих само четири раде првенствено за сопствене потребе. Према записима Душана Ј.Поповића у Сурдуку су следећи називи за потесе : Утрине, Деспотовац, Дормос, Дрварска, Будовар, Катићдо, Кик, Гат, Леје, Унка, Пруд, Рит, Брег, Ада, Прудине, Трудина, Ливаде, Комаревци, До рита.

Литература:

Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Хроника Сурдука, Сретеније Зоркић, Петар Вукелић, Нови Сад, 1984.год.

КРЊЕШЕВЦИ У ПРОШЛОСТИ

Насеље Крњешевци (Крњишевци,Крњашевци) први помен датира из 1713.године (1910. 1.004, 1921.-952, 1931.- 972 житеља итд.)  и забележени су као насељени али ће у период од 1734-1756. имати прекид у свом насеобинском развоју (Поповић Д., 1950). Од 1774. до 1810. године населило се 13 породица из западних крајева.Године 1734. помиње се насеље Керек јужно од Крњешеваца, које је касније расељно. За порекло назива села Крњешевци везује се легенда о три брата. Отац је делио имања на три сина. Један се звао Шимо (Шимановци), други Угро ( Угриновци) а трећи Крњо ( Крњешевци). Трећи син је од оца добио посед данашњих Крњешеваца,  који су по њему добили данашње име. Током ИИ светског рата село је страдало од усташа. Место је вододовод добило 1989.године.  Потеси су: Лукин салаш, Полој, Јенџа, Отока, Крст, Греда и Кувалово.

Литература:
Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.