
ЂОРЂЕ ГЛУМАЦ
Ђорђе витез Глумац (Georg Ritter von Glumac) рођен је 17. IV 1772.године у Старој Пазови у Срему, од оца Стојана и мајке Цвете рођене Тркуља. По изласку из више основне школе у Сремској Митровици 1. V 1788.године почео је да служи код Петроварадинског граничног пука као канцеларијски практикант. У том својству додељен је 1. VII 1788.године Румској армијској војној болници где је 1. I 1789. постао коначар. По укидању ове болнице 1. III 1791.године дошао је у 4. хусарски пук барона Вецсеy као коначар а 1. X 1799.године постао је рачуновођа код Славонскохрватског пограничног хусарског пука. По расформирању овог пука додељен је 1. V 1802. године 2. комисијском пуку надвојводе Франца. За ратновојног комисарског официра унапређен је 21. IX 1804.године, 21. IX 1816. за ратновојног комесара, а 16. I 1829. године за вишег ратног комесара и референта код генералне команде у Трансилванији. Због парализовања десне стране био је принуђен да се пензионише 27.VI 1837.године. Том приликом му је његово царско и краљевско апостолско величанство Фердинанд II за заслуге у разним категоријама и на основу 37 година службовања код војноратног комесариата, оставио плату од 2000 форинти и додељен му је мали крст Аустријског царског Леополдовог ордена, а према статутима благословио га произвести у ритерски ред аустријске државе.
Истраживао и текст написао Миливој Ковачевић истраживач историје Старе Пазове

ЈАН БЛАЗИ
Јан Блази рођен је у Старој Пазови 10.08.1783.године, а био је син сељака – граничара Јана Блазија из Старе Пазове. По завршетку словачке црквене школе у Старој Пазови, наставља школовање на гимназији , што је за то раздобље било нешто изузетно у нашој средини , с обзиром на његово сељачко порекло , јер у то време даље школовање су имали синови попова или ситних властелина, и поред тога било је финансијски захтевно јер се студирало у Словачкој – јер на тзв. Доњој земљи нису постојале евангелистичке гиманзије. Јан Блази је похађао познату гимназију у Банској Шћјавници, али гимназију завршава ближе родној груди у Мађарској у Мезоберењију . Гимназија у Мезоберењију је била основана 1802 године , и ту су предавали многи познати педагози и стручњаци тог времена , од којих је свакако најпознатији Ондреј Школка, који је био најзаслужнији за настак овог гимназија, и уједно је био и предавачем и његовим првим ректором. Код овог изузетног педагога долази на школовање граничарски син из Старе Пазове Јан Блази. Године 1807. Блази успешно завршава гимназију у Мезоберењију, где је био познат по својој марљивости и изузетном таленту и интелекту. Године 1808. долази у Бачку, у немачки Нови Врбас, и постаје васпитач синова, цењеног грађанина и инспектора нововрбаске евангелистичке цркве Словака Андреја Мокрехо, као и два ученика из суседног Фекетића, које је припремао за студије на гимназији. Године 1809. Блази подучава већ 15 ученика и тако у основи настаје нека врста приватне школе. Био је то тежак посао за једног васпитача и учитеља. Јан Блази је замолио свог бившег професора О. Школку, да му помогне у предавањима у приватној школи. Касније им се придружују и други предавачи, који су предавали без новчане награде- плате, коју је једини добијао Блази и то у висини од 200 златника годишње. Пре одласка Блазија у Кулпин (у септембру 1812. године), школу је похађало 49 ученика и постепено из ње је израсла нижа евангелистичка гимназија 1822. године бач-сремског сениората евангелистичке а.в цркве. Зашто је Блази напустио Нови Врбас и прешао у Кулпин? Не знамо, али једно је сигурно, школа у Кулпину је добила новог и изузетно доброг учитеља, али његови педагошки квалитети и искуство нису могли да се искажу у пуном светлу у једној сеоској школи. Његова примања су била следећа: у готовини 70 златника, 40 братиславских мера пшенице, род од са половине сесије школске земље, 30 крајцара од сахране, део примања од причести, коледа, офера итд. Имао је конфоран стан, учио је отприлике 50 ученика и то познавање слова, читање, писање, веронауку, етику, и многе друге. Школска година је трајала преко зиме и био је такође и летом у Кулпину- помоћник петровачког свештеника Ондреја Сћехлу све до 1818. године а после његове смрти и помоћник његова сина Јана Сћехлу до 1821.године када Кулпин престаје бити филија петровачке цркве и добија свог евангелистичког свештеника и постаје самостална црквена општина.У то време Кулпин је укључен у један шири контекст словачких и славенских народнопросветитељских културних покрета, и то не само захваљујући својој интелигенцији, Јурајови Рохоњови и Јанови Блазиму, али заслугама племићке породице Стратимировић, код које су у Кулпину као васпитачи њихове деце боравили Јозеф Шкултети, Павел Јозеф Шафарик, Михал Годра. Овако вредне посете сигурно су обогаћивале дух и интелект граничарског сина из Старе Пазове. Али судбина му није била наклоњена. Година 1836. донела је много туге у нашим крајевима. Велика епидемија колере није заобишла ни Кулпин. У њеном смртоносном налету, жртва постаје и Блази, који умире 6. септембра 1836. године, после скоро четвртвековног чинствовања у Кулпину. Тако је завршен животни пут малог граничарског сина, који се винуо до звезданих висина.
Истраживао и текст написао професор историје Јарослав Микловиц из Старе Пазове

ЕВГЕНИЈЕ ЈОВАНОВИЋ
Епископ горњокарловачки Евгеније је рођен као Јефтимије Јовановић 19.02.1802.године у сремском селу Голубинци од родитеља Глигорија и Ангелине рођене Бошњаковић. Основну школу започео је у Голубинцима, наставио у немачкој школи у Старом Сланкамену, а гимназију и богословију завршио је са одличним успехом у Сремским Карловцима. Постављен је за учитеља у Сремским Карловцима а потом је прешао за професора I и II латинске школе у Великом Бечкереку (Зрењанин). Напустио је службу, завршио филозофију (седми и осми разред гимназије), права и постао адвокатски приправник у Темишвару а на пештанском универзитету промовисан је за адвоката (1828). Као правник био је у црквеној служби у Вршцу и Сремским Карловцима. Замонашен је 1829.године, примљен у статус придворних монаха и постављен за професора Карловачке богословије. У чину јерођакона обављао је дужност секретара митрополита Стефана Стратимировића. У чин презвитера рукоположен је 1833.године и одликован достојанством синђела, а потом произведен за протосинђела. Раковачким архимандритом је постао 1834.године, за администратора Горњокарловачке епархије постављен је 29. јула 1837., а за епископа исте посвећен је 10. септембра 1839.године. Учествовао је у догађајима у време Буне 1848.године и био један од председника на Мајској скупштину у Сремским Карловцима. Будући да је стекао сјајну спрему и владао многим језицима, епископ Евгеније се са успехом бавио правном науком и лингвистиком. Биографију његових радова објавио је Димитрије Руварац. Највећу пажњу посветио је образовању свештеника и просвећивању пастве. Бринуо је да богословија у Плашком настави и унапреди свој рад а често и сам у њој предавао.Седамнаест година његовог архипастирствовања у Горњокарловачкој епархији оставило је значајне трагове, а седиште ове епархије 1848. године пренео је из Плашког у Карловац. Старао се и о спрским народним школама. Прибавио је књиге из Русије и предузео кораке да се оне штампају у Епископији. Одржавао је контакте са секретаром Матице српске Теодором Павловићем и сарађивао у његовим гласилима Сербском народном листу и Сербским народним новинама. Написао је Почеци црквеног права ( 1841) и Канонично право грчке неунијатске цркве (1841) а позната му је расправа о црквеним судовима у Српској православној цркви у Аустрији (1841). У књизи о срспкој ортографији (1836) показује се као присталица славеносрпског језика али је већину преписке водио углавном српским. У посебној расправи реаговао је на Вуков превод Новог завјета (1850) а у Бечу је објавио Граматику црквенословенског језика (1851). Био је цењен као научник и Друштво српске словесности у Београду (претеча Српске академије наука) изабрало га је за дописног члана. Поред тога што се бавио правом и лингвистиком, епископ Јовановић био је мецена остарелог и осиромашеног Јоакима Вујића. Преминуо је 14. септембра 1854.године у Карловцу и сахрањен је у гробници епископа горњокарловачког Лукијана Мушицког на црквеноопштинском гробљу у Карловцу
Литература:
Сава Вуковић-Епископ шумадијски, “Српски јерарси од XIX до XX века”,Крагујевац,1996.
“Знамените личности Срема од I до XXI века”, Сремска Митровица, 2003.
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Сремска Митровица,2006.

СТЕФАН НИКОЛАЈЕВИЋ
Други син поп Васе и попадије Софије рођене Ковачевић, Стефан, родио се у Сурдуку 20. јула 1818. године. Основну школу завршио је у Сурдуку, а немачку у Голубинцима, одакле је отишао у Карловце у гимназију, где је и богословију завршио. Имао је особито леп рукопис, те га је митрополит Станковић држао у својој канцеларији. По свршеној богословији оженио се 1839. године Персидом из Буђановаца, ћерком трговца Радована Михајловића. Зађаконио га је 29. септембра 1842. године Епископ бачки Георгије Хранислав. Сликар Новак Радонић 1857. године начинио је портрет поп Стеве у његовој 39. години. Портрет се данас налази у Народном музеју у Београду, датиран је као портрет свештеника, уље на платну 640 x 790, инв. бр. 871. На полеђини слике је потпис аутора и година 1857. Администатор митрополије сремскокарловачке Арсеније Стојковић, уначе учитељ из богословије, одликовао је црвеним појасом поп Стеву 1872. године. Уједно је тада изабран за члана архидијецезне конзисторије после 30 година ревносне свештеничке службе. Остаће упамћен у Голубинцима по сређеним матичним и другим рукописним књигама цркве, по изузетном лепом рукопису, по обнови црквених ствари и бризи за књигу. Његов син Александар-Аца постао је први доктор хирургије и акушерства, средњи Васа постао је свештеник и црквени писац, а најмлађи Светислав-Шишан својим прегнућима уз сарадњу са осталим савременицима обележио је привредни и друштвени развој Голубинаца у другој половини XИX века. Стефан Николајевић преминуо је 2. јануара 1887.године у Голубинцима. Његов гроб краси мермерни крст са урезаним стиховима.
Лит:Ратко Рацковић, Помени и трајања, Сремска Митровица,2006.

ТРИФУН ВУЈИН
Трифун Вујин рођен је 1819. године у Војки у маленом селу у Петроварадинској регименти, од оца Нестора који је био старешина у честитој граничарској задрузи и мајке Макрене.Још као дете а касније и као младић био је примерен и честит човек. Иако је одрастао као сеоско дете показивао је велико интересовање за учењем па га је отац решио дати у Сремску Митровицу у војничку школу где се он показао добрим учењем и владањем. Када му је било седамнаест година, уписао се 1837. године за војника у Петроварадинску ИX граничарску регименту. „Фрајтон“је постао 01.12.1838.године а 16. децембра 1841. године каплар и као такав, у својству геометра био је додељен „катастру“, за премеравање земље у бродској и немачкој – банатској регименти. Наредник је постао 16. априла 1848. године а 8. Септрембра потпоручник ИИ реда. Потпоручник И реда постао је 1. јануара 1849.године, затим добија чин поручника а 1859.године добио је чин капетана ИИ реда. Учествовао је у бројним ратовиа а све до 1. априла 1865. године служио је у Петроварадинској регименти, а после тога је премештен Вараждиску Св. Ђурђевску 6. Граничарску регименту и тада је добио чин капетана И реда. У пешачу регименту бр. 22 премештен је 1. јуна 1871.године Као војник и војнички часник одликовао се тачношћу и савесношћу у вршењу своје тешке службе. Као поручник управљао је кумпанијама у Купинову и Бешки, а као капетан у Шимановцима и Бановцима. Тако је Вујин био узор праведног и неподмитљивог управитеља. Свуда је за њим остао светао, неокаљан спомен на човека који се одликовао несебичношћу и неграмзивошћу. Као човека Вујина су красиле врлине које се ретко срећу, просвећен ум и а срце успуњено осећањем благодати. Био је скроз поштена и неискварена српска душа. Поред свих тих његових особина био је и скроман и дружељубив тако да је у сваком честитом друштву увек био лепо примљен, пажен и поштован. Како у његовом карактеру није било затворености и лукавства, био је искрен и поверљив тако да му је свака породица у коју је ушао искреност искреношћу враћала. Доживљавали су га прво као пријатеља а после и као скоро блиског сродника. С тога га прозваше „стрицем“ и по том надимку су га звали сви који су га познавали. Његова врлина је била у умерености у току целог живота а огледала се у чуварности и штедљивости. Овакве особине красиле су га још од ране младости и као таквог знали су га и његови најстарији другови. Као војник и војнички часник није имао велику плату али се његова поштена и несебична душа противила свакој незаконитој и ванредној заслузи. Умереним начином живота, дугодишњом штедњом и чувањем успео је да сакупи 15.000 форинти. Због свега тога он је био пример и пока за све неумерене и раскалашне нараштаје.Као Србин дисао је Вујин чистим и правим српским родољубљем. Његови савременици су га знали као човека кога су увек занимале српске народне ствари. У самој болести и крајњој слабости, када није могао из постеље устати, највећом радозналошћу, волео је бити информисан шта се збива у српском свету читајући повремене српске листове чији је био претплатник.Најсјајнији доказ о своме жарком родобљубљу, Трифун Вујин је дао при крају свог живота у својој последњој вољи и завештању . Он је осим мањих завештања: цркви у Војки остави 500 форинти, Српском народном позоришту оставио је 100 форинти а фонду Српске велике гимназије новосадске завештао је знатну своту од 5.000 форинти.У свом завештању написао је „ Надам се, да ће овим мојим примером и друге будне родољубе српске пробути, да и они то исто чине, да се наши постојећи просветни заводи осигурају!“ Трифун Вујин је 1.фебруара 1872.године добио дужи допуст са платом на расположењу, а 01. априла 1873.године стављен је у стање мира. Живео је у Новом Саду све до смрти, умро је у 65. години живота 22. фебруара 1885.године а сахрањен је на Алмашком гробју у Новом Саду међу истакнутим политичким, културним и јавним радницима.
Напомена: Биографија забележена на основу истражвања Кораћ Стевана из Војке

(витез фон Пасан-Брдо)
аустријски фелдмаршал-лајтнант
ЛЕМАЈИЋ ПЛ. ЂОРЂЕ – ЂУРА
Ђорђе племенити Лемајић рођен је у Голубинцима 19.4.1826.године. Потиче из граничарске официрске породице од оца Павла и мајке Анастасије.Кум по рођењу му је био Аврам Радосављевић, оберлајтнант попиначки. Завршио је Војну академију у Винер Нојштату код Беча. Са чином поручника служио је 1846.године у Петроварадину, а потом у другим већим гарнизонима Петроварадинске пуковније. Године 1848. био је у чину натпоручника, наредне у чину капетана, 1863. је постао мајор у 76. пешачкој пуковнији, 1869. пуковник а 1871. постављен је за заповедника 16. вараждинске резервне пуковније. Две године касније добио је чин пуковника а 1875. постављен је за заповедника 11. пешачке бригаде у чину генерал-мајора. У пензију је отишао 1883. као фелдмаршал-лајтнант.Током буне 1848. учествовао је у рату против Италијана и истакао се у биткама код Палмануове, Тревиза, Вићенце и Новаре. Године 1849. био је у аустријским јединицама које су се бориле против Мађара у бици код Малог Иђоша и опсади Петроварадина, од 15. јула до предаје мађарске војне посаде 7. септембра. Касније, у походу Аустрије на Босну и Херцеговину, учествовао је у биткама код Какња, Колотића, Високог, Мокрог и приликом заузимања Сарајева. Ђорђе Лемајић је у аустријској војсци остварио успешну официрску каријеру. Ђорђе је био ожењен са Јеленом Бикар из Сомбора која је била млађа од њега двадесет година, што је била судбина свих официра Хазбуршке монархије, нису могли да се жене без дозволе команде и док не постигну одређен посед или ниво економске самосталности. Из тог брака родила се ћерка Даринка која је била удата за познатог новосадског лекара, хумористу и књижевника др Илију Огњановића Абуказема. Њихова ћерка Добрила удала се за србобранског велепоседника Теодора-Тошу Хаџића. Њихова ћерка Катарина била је удата за Лазара сина др Гедеона Дунђерског. Ђорђе Лемајић успоставио је родбинске везе са угледним војвођанским породицама а током XX века његови потомци су били истакнуте личности у разним стручним областима и друштвеном животу. За војничке заслуге одликован је Витешким крстом Леополдовог ордена, а добио је и племићку титулу са предиктом витез фон Пасан-Брдо. Пензионисан је 1883. године као подмаршал.Преминуо је 17.11.1906.године у Будимпешти.
Литература:
“Знамените личности Срема од I до XXI века”, Сремска Митровица, 2003.
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица,2006.

књижевник,
књижевни историчар, критичар
КОСТА РУВАРАЦ
Коста Руварац рођен је 1837.године у Старим Бановцима као друго дете свештеника Василија. Основну школу завршио је у Старим Бановцима, а седам разреда гимназије и матуру у Сремским Карловцима. Упоредо је у Пешти студирао права, књижевност и естетику и био питомац у Текелијануму. Бавио се разним књижевним жанровима. Од прозних радова најзначајнија му је приповетка Карловачки ђак (1862). Од филолошких најзначајнија му је расправа о слову јат, која је наговештавала озбиљног филолога. Писао је етнографске текстове, бавио се компаратистиком и преводио са немачког. Посебан значај придавао је проучавању дубровачке књижевности. Запамћен је као критичар који је унео озбиљност и меру у просуђивању књижевних појава. Био је идеолог романтичарског покрета и један од најистакнутијих чланова Преоднице, организације српске омладине која је радила у Текелијануму. Коста Руварац је умногоме допринео и стварању српског националног позоришта. Заједно са Антонијем Хаџићем, Јованом Ђорђевићем и Лазом Костићем 1861.године основана је у Пешти и Будиму српска аматерска позоришна дружина, “Драговољачко позоришно друштво у Будиму” како би се пропагирала идеја о српском театру и од прихода помогло будуће национално позориште. За њихове потребе Коста је прерадио тј. посрбио комаде “Кобно име” и “Инкогнито” Јана Паларика. Свој допринос “глумовању” дао је током августа 1862. на летњој позорници у кући брата Корнелија Станковића. Коста Руварац превео је седам драма. Занимљиво је да није често гледао представе СНП и није се бавио позоришном критиком, већ теоријом драме. Неколико година се бавио књижевном критиком, што је представљало прекретницу у српској књижевној критици и естетичкој мисли. Драмској књижевности посветио је само критику Суботићевог Херцег Владислава. Својим залагањем за национално позориште, прилозима репертоару, критикама и написима о драми стекао је место једног од најважнијих поборника идеје о театру као националној институцији. Био је болешљив а током студирања је живео у оскудици. Нико није могао да предпостави да ће их Коста напустити тако млад једне вечери, на Крстовдан 1864.године, када је легао на починак. Његова прерана смрт у двадесет седмој години дубоко је потресла породицу Руварац.Сахрањен је у Пешти 5.1.1864.године. Омладина окупљена око “Преоднице” ожалила га је као велики национални губитак и шест месеци након његове смрти носили су црнину. Године 1866. и 1869. у две књиге изашла су његова скупљена дела. Лаза Костић му је посветио једну од његових најбољих песама под називом Споме на Руварца, за коју је Црњански тврдио да је најбоља песма XIX века свих европских литература.
Литература:
“Знамените личности Срема од I до XXI века”, Сремска Митровица, 2003.
Политикин забавник бр. 3320, “СРБИЈА ПО БРАЋИ РУВАРАЦ”, Београд, 2015.

свештеник, историчар
ДИМИТРИЈЕ РУВАРАЦ
Димитрије Руварац рођен је 25.октобра 1842.године у Старим Бановцима као треће дете свештеника Василија. Основну школу завршио је у Новим Карловцима, гимназију и богословију похађао је у Сремским Карловцима. Кратко време радио је као учитељ у Земуну и Крушедолу, а 1870. био је рукоположен за пароха у Земуну. Године 1893. постао је прота а 1899. постављен је на место управника манастирске штампарије у Карловцима и библиотекара Патријаршијске библиотеке. Управник штампарије био је до 1907. а и након тога је остао библиотекар. Уређивао је часопис Српски Сион у период између 1903-1914. а између 1911-1914. уређивао је Архив за историју Српске православне карловачке митрополије и био дописник Академије друштвених наука (1906). Љубав према цркви била је само део онога што је наследио од оца. Од њега је наследио и карактер који је умногоме обележио његове радове. У својој “Аутобиографији” пишући о оцу Василију каже: “Нарави је доста жестоке, а иначе је добричина и шаљивџија, мрзео је лаж и притвореност, а свакоме је у очи рекао шта је имао рећи.” Дошавши на школовање у гимназију у Сремске Карловце 1852.године, Димитрије се сећа да су у истој соби где он борави, школске дане провела и његова старија браћа, Јован (Иларион-познати српски историчар) и Коста ( књижевник, књижевни историчар и критичар). Из те собице путеви су им се разишли: Јован одлази на студије права у Беч, Коста креће на факултет у Пешту, а Димитрије на Богословију у Карловцима коју је после студија у Бечу завршио и његов брат Јован. На школовању у Карловачкој богословији Димитрије упозање Никодима Милаша, касније једног од најпознатијих канониста у историји српске цркве. Обојици им предаје тек замонашени Иларион Руварац. Стваралаштво Димитрија Руварца било је изузетно плодно и свестрано. У својим расправама обрађивао је политичке, нарочито црквено политичке теме, историјске, историјско-књижевне и уметничке проблеме. Бавио се и објављивањем историјских извора.Био је познат као жустар, бескомпромисан и неприкосновени полемичар и борац за своја научна уверења. У историографском погледу припадао је критичком правцу који је у српској историјској науци засновао његов брат Иларион. И сам се борио против искривљења историјске истине под утицајем традиције. Писао је велики број радова о Фрушкогорским манастирима, Карловачкој митрополији и митрополитима Павлу Ненадовићу, Вићентију Јовановићу, Мојсију Петровићу и Стефану Стратимировићу. Један од својих најзначајнијих историографских радова посветио је животу и делу великог српског историчара Јована Рајића (Јован Рајић, архимандрит 1726-1801, објављено 1902).Био је један од најплодоноснијих публициста свога времена. Његова библиографија броји преко 1.100 јединица. Најважнији радови су му: Постанак и развитак спрске црквенонародне автономије(1899), Српска митрополија Карловачка око половине XВИИИ века (1902), Опис српских фрушкогорских манастира 1753.г. (1903), Историја Патријаршијске библиотеке (1919) и Нацрт живота и кратак списак књижевних радова митрополита Стратимировића (1921). Саставио је личну монографију (1912) и Продужење моје библиографије (1923). О значају Димитрија Руварца у српској историографији академик Дејан Медаковић је написао да се он “као научник не истиче, попут брата Илариона, писањем појединачних расправа у којима долази до изражаја научна комбинаторика ослоњена на критичко ишчитавање извора, већ се препушта, готово предаје, уверљивости архивских чињеница”. Сводећи живот и рад на енциклопедијске одреднице, главна заслуга Димитрија Руварца лежи у пољу изучавања црквених архива и црквене историје. Његова смрт била је шок за суграђане и пријатеље. Извршио је самоубиство у осамдесет деветој години у собици у Карловцима, где је живео скромно и повучено. Сахрањен је у Сремским Карловцима 16.12.1931.године.
Литература:
Знамените личности Срема од И до XXИ века, Сремска Митровица, 2003.
Политикин забаваник бр. 3320, “СРБИЈА ПО БРАЋИ РУВАРАЦ”, Београд, 2015.
sajt: www. sanu.ac.rs

АЛЕКСАНДАР НИКОЛАЈЕВИЋ
Породица Николајевић је оставила дубок траг у развоју Голубинаца у другој половини XИX века. Средњи син свештеника Стефана, Александар рођен 1845. године, први је доктор медицине из Голубинца. У Бечу 1871. године стиче докторат медицинских наука из хирургије и акушерства. Прва служба му је била у Голубинцима где је био општински лекар 1872. године одакле под именом Бранко конкурише на место физика у Карловцима. Замењује крштено име Александар које је у основи грчког назива исто што и српско име Бранко. У Карловцима није примљен, те одлази 1873. године у Жупанијску болницу у Бјеловар. Потом преузима војни стационар у Новој Градишки. По укидању Војне границе, стационар претвара у болницу и постаје њен први директор. Стиче велику професионалну афирмацију и 1874. године постаје један од оснивача Хрватског лијечничког збора, а касније и Одборником истог 1898. године. Суделује 5.-7. 9. 1904. године на Првом конгресу српских лекара и природњака у Београду, поносно, са сином др Светиславом који је био дворски лекар Петра И Карађорђевића. У својој беседи најављује оснивање Универзитета у Београду који је отворен 1905. године. Преминуо је 1924.године.
Лит: Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица,2006.

романиста, педагог
ЈУЛИЈЕ АДАМОВИЋ
Јулије Адамовић рођен је 8. јула 1857.године у Голубинцима. Основну школу и гимназију завршио је у Сремским Карловцима, студије класичне филологије похађао је у Загребу и Бечу а усавршавао се у Паризу и докторирао у Грацу. Службовао је у гимназији у Петрињи, Госпићу и Загребу, а од 1890. до 1927. био први лектор француског језика на Филозофском факултету у Загребу, оснивач и први председник Церцле францаис-а (1921).У научном раду с почетка се приклонио класичној и словенској филологији, а после сасвим посветио француском језику и књижевности. Аутор је дела Платон. Увод у Платонова дјела (1887), Пјеснички правци у првој половини 19. вијека (коаутор М. Шрепел, 1891), Како треба учити туђе језике или реформе језичне обуке (1892), Француска драма од њезина почетка до најновијег времена ( 1896), Француско-хрватски ријечник (1901) итд. Издао је већи број приручника за средње школе: Француска почетница за средње школе на темељу зорне обуке (1894), Француска граматика за више разреде средњих школа (1894), француска почетница за трећи разред реалних гимназија (1894) и низ других уџбеника од којих су неки објављени у више издања. Преминуо је у Загребу 9. јануара 1940.године.
Лит: Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

ДАМЈАН ПРЕРАДОВИЋ
Дамјан Прерадовић рођен је 7. августа 1857. године. у Старим Бановцима. Био је свештеник, књижевник и скупштинар Сремске жупаније у Вуковару. Отац Александар и мајка Дамјанка омогућили су Дамјану да по завршетку основне школе у Старим Бановцима други и трећи разред немачке школе заврши у Новој Пазови, а осам разреда гимназије и богословије у Карловцима. Гимназију је завршио 1877. године, а у књижевности се јавља као ђак богословије песмама у Јавору где је потписан као Д. Прерадовић-Бурђенац. Надимак Бурђенац је посрбљен назив за бановчанина а изведен из латинског назива овог места Бургенае. Рукоположен је 07.10. 1882. године. Дамјан је као млад капелан бележио и народне приповетке и објављивао их у Летопису Матице српске у Новом Саду 1884. године. Био је један од оснивача Голубиначке штедионице. За голубиначког пароха Дамјан је изабран 14. а од Конзисторије потврђен 28. маја 1888. године. Ношен енергијом младости а наоружан искуством стеченим при градњи школе, Дамјан 1889. године, уз помоћ мештана, гради капелу Св. Николаја на Водици у Голубинцима. Делујући у селу не само као свештеник него и као активан поборник културног и економског препорода народа обе вере по укидању Војне границе поп Дамјан је исте 1889. године један од оснивача “Господарске подружнице” за старопазовачки котар са седиштем у Голубинцима. Члан Матице српске у Новом Саду поп Дамјан постаје 1892. године. Следеће 1893. године један је од оснивача прве читаонице у Голубинцима. На листи Српске самосталне странке 1892. године изабран је за скупштинара Сремске жупаније у Вуковару. Половином јуна 1893. године поп Дамјан поводом Видовдана путује у Дубровник на откривање споменика поводом 400 годишњице рођења песника Ивана Франа Гундулића. По повратку са пута поп Дамјан у Загребу објављује успомене са свечаности и пута. Путопис је слика нарави и односа у мултинационалној Хабзбургшкој монархији крајем XИX века. У породици, међу потомцима, остала је прича да је кнез Петар, као азилант у Швајцарској, илегално боравио код попа Дамјана у Голубинцима на пропутовању кроз Срем. “Неколико речи којих нема у Вуковом речнику” поп Дамјан је објавио у Летопису Матице српске 1895. године, а његова приповетка “Оче, твој сам” штампана је 1897. године у Матици српској. Приликом рестаурације иконостаса у Голубинцима 1899. године Стеван Алексић урадио је портрет попа Дамјана Предовића. На пролећном заседању скупштине Сремске жупаније у Вуковару 1900. године прихваћен је предлог господина Дамјана Прерадовића о изградњи каменог пута од железничке станице Голубинци до Старих Бановаца. Тако се поп Дамјан одужио својим Бановчанима, одакле је потекао, али и Голубинчанима, са којима је провео цео радни век. Поп Дамјанов син Александар био је вицеконзул Краљевине ШС у Будимпешти од 1920. до 1924. године. Радио је на повраћају спрских културних добара у матичну земљу. Ћерка Милица школовала се у Грацу и Бечу, а радила је као наставница музике Више девојачке школе у Београду. Први светски рат поп Дамјан проводи у интернацији, прво у Ходмезовашархељу у Мађарској, а затим у Копривници, при крају рата. Претрпевши муке и искушења оронулог здравља, враћа се у Голубинце 17. 7. 1917. године. Након тридесет осам година проведених у служби Богу, поп Дамјан Прерадовић је указом епископа бачког Георгија и администратора карловачке митрополије, одликован Црвеним појасом 1920. године. За свој многоструко значајан друштвени рад одликован је орденом Светог Саве ИВ и В реда. Поп Дамјан је био опозиционар у Сремској жупанији, у свом селу, са својим мештанима, био је покретач и оснивач многих културно привредних објеката, друштава и удружења. Подстицао је напредак села остављајући писане трагове о деловању у времену у ком је радио и стварао. Преминуо је 28. 3. 1929. године у Голубинцима где је и сахрањен.
Литература
Дамјан Прерадовић, Српске народне приповетке, сакупио их по Срему, Дамјан Прерадовић, Стара Пазова,1998. репринт
Ратко Рацковић, Помени и трајања 2, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица,2007.

доктор медицине, хирург
НИКОЛА ВУЈИЋ
Никола Вујић рођен је 1865.године у Старој Пазови. Завршио је Медицински факултет у Бечу 1891. године а професор хирургије му је био познати Тхеодор Билротх који је предавао у Другој бечкој медицинској школи. Никола је био доктор целокупне медицине а посебно интересовање показивао је за хирургију (абдоменалну) па га отуда и називају родоначелником митровачке хирургије. Први је у Срему изводио веће хируршке захвате на абдомену и уводио најновије оперативне методе, оне које су се тек појавиле у водећим хируршким школама у Европи. На хирушком одељењу Митровачке жупанијске болнице, коју је основао и био шеф, а касније и управник читаве болнице, увео је потпуну преоперативну асепсу и применио најсавременије методе анестезије, лумбалну и локалну (1895). Своја практична искуства из рада у болници објављивао је у стручним часописима, највише у Лијечничком вјеснику. Описао је случајеве које је оперисао на своме хируршком одељењу: озледе црева, операцију фистуле ректума, операције крајника и везиковагиналних фистула, ампутацију дојке због карцинома, компликован случај фиброма мезентеријума у трудноћи, ресекцију семењака код хипертрофије простате итд. По броју и врстама хируршких интервенција митровачка болница се у то време убрајала међу врхунске установе те врсте у јужним крајевима Монархије. Др Вујић је био веома и заслужан за развој рентгенологије у Срему. Године 1899. четири године од проналаска рентгенских зрака, за потребе болнице донео је у Митровицу рентген апарат, којим се сам служио у дијагностичке сврхе. Др Никола Вујић изненада је преминуо, вероватно због сепсе као последице инфекције приликом операције а постоји и мишљења да је умро као жртва опекотина задобијених у раду са рентгенским апаратом. Сахрањен је у Сремској Митровици 1916.године.
Лит: Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.

књижевник, публициста, глумица,
парохијска службеница
ЉУДМИЛА ХУРБАН
Људмила Хурбан рођена је 8. јуна 1878.године у Старој Пазови. Била је скромна, озбиљна, жива и креативна интелигенција. Њен отац био је старопазовачки свештеник Владимир Хурбан (1850-1914), син писца и револуционара Јозефа Милослава Хурбана (1817-1888), а мајка јој је била Аугуста Хурбан рођена Штур (1858-1940), ћерка Јана Штура (1827-1905) рођеног брата Људовита Штура (кодификатор словачког књижевног језика, песник, публициста и редактор). Људмилин брат Владимир Хурбан ВХВ био је познат словачки драматург (1884-1950). Људмила Хурбан завршила је у Старој Пазови основну школу, четири разреда 1885-1889.године а потом словачку основну школу код учитеља Мартина Копчика. Пети и шести разред завршила је у хрватској школи код учитељице Љубице Павићевић. После тога родитељи су је учили приватно како би могла положити пријемни испит на девојачком осмогодишњем лицеју који је те године у Загребу основао Исидор Кршњави ( хрватски сликар, културни и јавни радник). На овом лицеју школавала се само две године јер су је родитељи због финансијски проблема морали исписати (њено школовање у Загребу морали су платити осамсто златника). За време школовања на лицеју становала је у немачком евангеличком парохијском дому . Тада је усавршила немачки и француски језик и перфектно се служила њима. Верила се 16. јуна 1898.године са Федором Ормисом који је био евангелистички свештеник у Бингули али је веридбу раскинула и никад се после тога није удавала. После смрти родитеља водила је домаћинство свога брата свештеника ВХВ и помагала му око послова у канцеларији где је целих тридесет година водила матичне књиге. По братовој смрти и даље је живела у парохијском дому словачке евангеличке цркве, а други свештеник Владимир Вереш који је дошао на његово место примио је као члана своје породице, тако је ту остала да живи све до своје смрти. Доста је путовала код рођака, а између два рата неколика пута била је на Аугостовским свечаностима у Мартину у Словачкој. Посећивала је Будимпешту и Беч, а једном је чак била и у Венецији. Последњи пут је била у Словачкој у Братислави лета 1960.године. У период од 1915-1957.године из њеног пера изашла су 32 књижевна и публицистичка текста објављена у новинама и часописима у тадашњој Аустроуграрској монархији, Краљевини Југославији и Чехословачкој. У периоду од 1903-1925.године играла је у аматерским позоришним представама у Старој Пазови, а притом је писала позоришну хронику старопазовачких аматера (1903-1933). Одржала је доста предавања о књижевности и правима жена од 1913-1919.године у Словачкој народној читаоници и у Централном удружењу чехословачких жена у Краљевини ШС где је била председница од 1921-1924.године. Једна је од оснивача Словачког музејског удружења. Драматизовала је Кукучинову приповетку „Рyсава јаловица“ (“Шаруља”) коју су играли старопазовачки аматери. Написала је и две једночинке „На летном бyте“ (“На летњиковцу”), „Сто“ (играли су их у Старој Пазови, Бачком Петровцу, Ковачици и Кисачу), 8 басни и 7 кратких прича. Писала је као дописни новинар чланке за “ Народне новине” и “Народно јединство” под псеудонимима (Дјурко Д., Анеж, Пазован, Ђ. Пазовскý итд). Тако је писала и за дечији часопис „Зорничка“, и периодични часопис у Словачкој „Живена“. На српском језику објавила је бајку ”Дечаци и птице” у часопису „Зорничка“. Писала је и за црквени лист месечно гласило словачке евангеличке цркве и за народни календар Словака у Југославији. О њој су писали: словачка књижевница Људмила Подјаворинска, Миша Филип, Мацо Бзовски спортски новинар, режисер Иван Мајера из Бачког Петровца, др Јан В. Ормис, Јанко Шипицки професор историје, Вићазослав Хроњец кртичар словачке литературе у Југославије, Вјера Бенкова писац, Јармила Ходолич професор и писац и др Само Человски историчар. Људмила Хурбан уписана је драмску енциклопедију Словачке. Преминула је 19. октобра 1969.године а сахрањена је на старопазовачком гробљу у породичној гробници.
Литература:
Људмила Хурбан хроника позоришног аматеризма у Старој Пазови и остало, Стара Пазова, 1993., припремили Михал Филип И Вићазослав Хроњец
Катарина Вереш, Стара Пазова и свештеници, Стара Пазова, 2005.

КОСТА ПЕТРОВИЋ
Коста Петровић рођен је 14. јуна 1884. године у Новим Бановцима од оца Петра имућног трговца (месни судија и општински одборник) и мајке Јулијане Романович, образоване жене која је говорила грчки и немачки језик. Њихов син Коста завршио је основну школу у Новим Бановцима и спремао се за гимназију у Новом Саду. Међутим отац Петар умире 1895. године, а породица због компликованих материјалних прилика продаје имање. Кућу откупљује општина за стан бележника, тако се породица Петровић сели из Нових Бановаца у Сремске Карловце, где Коста наставља школовање. Природне науке студирао је од 1903. до 1907. године у Загребу и Бечу. Био је професор гимназије у Сремским Карловцима од 1908. године. Године Првог светског рата Коста Петровић је провео по логорима, али након пораза Аустро-Угарске, оснива болницу за прихват српских војника који су били у ропству. Као професор гимназије радио је до 1931.године, када је пензионисан због болести, али наставља да се бави научним радом. У Другом светском рату спасао је Митрополијско-патријаршијски архив од окупатора који су хтели да га униште. После рата, захваљујући прикупљеном обимном материјалу оснива Градски музеј у Сремским Карловцима 1946. године којим је више година управљао. Био је управник Архива у Сремским Карловцима (1946-1960) који је објединио Митрополијско-патријаршијски архив. Архив карловачке гимназије и Магистрата, у заједнички архив под управом Спрске академије наука и уметности. Први стручни рад објавио је на почетку професорске каријере: О микроорганизмима (1910). Поред радова из области природних наука објавио је и многе са историјским темама (посебно из историје Сремским Карловаца). Његова библиографија садржи 57 јединица. У рукопису му је остала обимна и документована Историја Сремских Карловаца. Ово дело је довршила његова супруга Теодора Петровић, професор Карловачке гимназије, историчар књижевности, аутор више студија и расправа. Коста је написао хроничарско – мемоарско дело “Успомене” о свом детињству које је провео у Новим Бановцима и “Белешке” у којима пише о свом претку Јанку Панаоти, родом из северне Грчке, из цинцарске трговачке вароши Влахо Клисуре. После доласка у Сремску Митровицу 1788. године, Јанко Панаота је узео презиме Петровић, а његов брат Петар- Јанковић. Његов предеда Јанко био је један од најзначајнијих снабдевача храном устаника под Карађорђем а такође и велики ктитор старопазовачке православне цркве. Коста Петровић је изучавао прошлост Срема и Сремских Карловаца, писао о Карловачкој гимназији, а аутор је бројних научних радова. Биран је за члана Историјског друштва у Новом Саду, члана Научног одељења Матице спрске, спољашњег сарадника Историјског института САНУ. Поводом 50-годишњице рада уручена му је награда Савета за просвету Народног одбора среза Нови Сад (1960). Преминуо је у Сремским Карловцима 03. септембра 1969. године.
Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.
Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
Миливој Ковачевић, Пазовачке породице, Стара Пазова, 2016.

евангелички свештеник, књижевник, глумац, редитељ
ВЛАДИМИР КОНШТАНТИН ХУРБАН ВХВ
Владимир Конштантин Хурбан рођен је 4. августа 1884.године у Старој Пазови, као друго дете старопазовачког евангеличког свештеника Владимира Хурбана (1850-1914) и Аугусте рођене Штур. Народну школу завршио је у Старој Пазови (1890-1894), нижу гимназију у Сремској Митровици (1894-1898), вишу у Винковцима (1898-1899) и после паузе због болести у Загребу (1900-1903). Студирао је теологију у Бечу (1903-1906) и Братислави ( 1906-1907) где је написао и своје прво дело Бадње вече. Био је капелан и катихета у Старој Пазови од 1908.године (наследио је очеву парохију 1914.) до 1950.године. Од оца је наследио љубав према уметничком стваралаштву у прилог томе говори и податак да је још као дете издавао лист “Мравец”. Године 1903. у Старој Пазови почела је са радом аматерска драмска дружина, где се Владимир укључио као глумац и редитељ. Књижевни рад почео је са лаким једночинкама “Кад захлади” (1905) “Посрећило се!” (1907) и др., које је, под псеудонимом ВХВ, објавио у часописима. Први радови нису имали значајну уметничку вредност и нису доживели успех. Каснија драмска дела, настала од 1920. и даље, боље су прихваћена и постала, окосница репертоара словачких аматерских позоришта. Његове драме су тематски везане за “доњоземски амбијент” (Словаци матичне земље просторе Војводине зову Доња земља). Најпознатије и најуспешније драме ВХВ су Сметови (1922) и Земља (1931). Написао је збирку приповедака Пазовачко штиво али је његов главни књижевни фах била драма: скечеви, радио драме, филмска сценарија, оперете, либрета, сценске слике, драмске приче од чега 20 целовитих драмских дела. Написао је психолошку драму Локот шкрипи, комедије Лепа, нова, осликана колевка, Зар не познајете мог синовца? и Квинтација (последње три 1923.), историјске драме Тренчанска Матуш (1920), Рестаурација (1921), Милица Николић историјска драма (1922) и др. Укупно је написао 70 драмских радова. ВХВ је написао и оперетска и оперска либрета: Лепа, нова осликана колевка ( на музику Јана Подхрадског), Љубавни напитак, Матеј (на музику Ј. Росинског). У својим експерименталним драмама Хомо сапиенс и С.О.С., Владимир Хурбан је ушао у будући развој театра. Према речима Павела Палковића “иако у своје време недовољно цењен, а касније неправедно запостављен, Владимир Хурбан је неоспорно најзначајнији драмски писац са ових простора у првој половини XX века у корпусу словачке књижевности. Хурбан је писао и приповетке из сеоског живота (Пазовачко штиво 1932.), скечеве, фељтоне, чланке и др. Своје радове објављивао је у многим листовима и часописима (око 40). Године 1918.са професором Звонимиром Ткалцом, оснива прву Реалну гимназију. Као свештеник и уметник своју снагу усмеравао је на привредни и културни препород насеља и заступао је народ у свим областима живота и био јако добар пријатељ и сарадник са православним свештеницима Симеоном и Милојем Араницким. Уз сарадњу Симеона Араницког и тадашњих лекара стварају услове за здравствену заштиту и рад Црвеног крста. Био је директор Словачке банке у време највеће светске инфлације од 1928. до 1933.године. Улаже велике напоре у изградњи Словачког народног дома 1928.године, тежи комуналном развоју, подстиче изградњу фабрика и наглашава значај занатске делатности. Владимир Конштантин Хурбан био је цењен међу свештенством у целој земљи а као књижевника поштовале су га како словачке тако и српске и хрватске колеге. Краљ Петар Други Карађорђевић га је, 11.октобра 1940.године, одликовао Орденом Светог Саве петог степена на предлог Министарства просвете, за допринос развоју књижевности и уметности у Краљевини Југославији. Његова дела се налазе на репертоару професионалних позоришта у Словачкој као и аматерских позоришта у Војводини а нека од њих превођена су на српски и енглески језик.Борба против комунизма због које је трпео разне увреде вероватно је погоршала његово здравствено стање, остао је сам, разочаран и напуштен од стране сарадника и интелигенције.Након тешке болести (дијабетеса) преминуо је 28. септембра 1950.године а сахрањен је у породичној гробници на старопазовачком гробљу.
Литература:
Знамените личности Срема од И до XXИ века, Сремска Митровица, 2003.
Катарина Вереш “Стара Пазова и свештеници”, Стара Пазова, 2005.
Катарина Вереш “Улице Старе Пазове”, Стара Пазова, 2009.

историчар, професор универзитета
ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ
Душан Ј. Поповић рођен је 28. марта 1894.године у Сурдуку. Спада у ред водећих српских историчара између два светска рата, а велики је његов допринос историјској науци после Другог светског рата. Био је први социолог у Србији. Након завршене Карловачке гимназије студирао је на Филозофском факултету у Загребу и Бечу, докторирао у Загребу (1919). Потом долази у Нови Сад где је постављен за професора у Трговачкој академији (1919). Имао је велику жељу за научним усавршавањем, тако да је две године (1920/21.) провео на својеврсној специјализацији из социологије у Паризу, Бриселу и Лондону. На Филозофском факултету у Београду на Катедри историјских наука био је професор (асистент 1921, доцент 1926, ванредни професор 1930, редовни професор 1935-1941). Уређивао је Гласник историјског друштва у Новом Саду (1928-1940). Између два светска рата на Катедри историјских наука увео је предавања из историјске социологије, будући да је изабран за доцента с тим “да на Филозофском факултету предаје историју Срба на социолошкој основи”. Настојао је да историјску грађу излаже према социолошким начелима. Објашњавао је политичке сукобе у Краљевини Југославији различитим културно-историјским коренима српске и хрватске елите. Његова најзначајнија дела су: Војводина ( 1925); О Цинцарима (1927); О хајдуцима, 1-2 (1930; 1931); Србија и Београд: од пожаревачког до београдског мира 1718-1739 (1950); Срби у Будиму од 1680 до 1740 (1952); Велика сеоба Срба 1690: Срби сељаци и племићи (1954); Срби у Војводини, 1-3. (1957; 1959;1963); и велика синтеза у којој је обрадио период 1960-1861. са политичког, друштвеног, привредног и културног аспекта. После Другог светског рата, 1945. нова власт га је оценила као неподобног за васпитање универзитетске омладине, па се повукао у Белегиш и наставио да ствара до краја живота. Професор Славко Гавриловић ставио га је у први ред српских историчара у првој половини XX века. Проф. др Душан Ј. Поповић преминуо је 28.априла 1965.године а сахрањен је у Белегишу.
Литература:
“Знамените личности Срема од И до XXИ века”, Сремска Митровица, 2003.
О историографском опусу др Душана Ј. Поповића, проф. др Славко Гавриловић
Сајт: www.ссд.орг.рс – Српско социолошко друштво Београд

словачки учитељ, педагог, дечији писац, лингвиста и културни радник
ФЕРДИНАНД – ФЕРДО КЛАЋИК
Клаћик Фердинанд Фердо рођен је 1895. године у Старој Пазови у браварској породици. Био је значајна личност из редова словачких учитеља у словачкој војвођанској средини. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Земуну а Учитељски завод у Осјеку. Након завршеног завода одлази да предаје у Тординцима и Љуби али се 1914.године враћа у Стару Пазову. Када је почео Први светски рат пребагао је у Русију како би учествовао у формирању Чехословачке легије где је радио као емисар Народног већа. Када је основан источни логор за Словаке, којих је тамо било око 5000, био је задужен да подучава земљаке . Сарађивао је са истакнутим словачким писцима у часопису (“Словачки гласови” који је уређивао Грегор Тајовски ) а тамо је саставио Културни земљопис Ораве и Липтова. Након дугогодишњег путовања по Русији одлази у новоустановљену Чехословачку републику где није био прихваћен зато што је био странац. Враћа се поново у Стару Пазову, почиње да ради у школи и посветио се народнообразовном раду а нарочито развоју школства. Залагао се за то да словачки учитељи организују стална учитељска саветовања. Фердо Клаћик аутор је Буквара за И разред чехословачких народних основних школа у Краљевини ШС који је изашао 1928.године у Бачком Петровцу, а такође је био најагилнији састављач читанки (седам) међу војвођанским Словацима и сви његови уџбеници су доживели неколико издања. Поред рада у основној школи предавао је и у Вечерњој пољопривредној школи. Био је један од иницијатора за изградњу Словачког дома а 1923.године обновио је Словачку читаоницу и био њен секретар. Са супругом Олгом имао је троје деце две ћерке и сина.Његов син Златко Клаћик (1922-1990) живео је у Словачкој и био критичар и теоретичар књижевности за децу. Фердо Клаћик истрајавао је у томе да Стара Пазова постане културни центар Чеха и Словака у Краљевини Југославији, био први редитељ дечијих представа, писао је дечије драме и издавао дечији часопис Зорњичка. Године 1943. заједно са породицом одлази у насеље Борово где га је позвао чешки фабрикант Бата да ради у новој модерној школи али је након Немачке окупације и стварања НДХ отпуштен и премештен у Чепин. У Стару Пазову се враћа јако болестан и повлачи се из јавног живота. Преминуо је јула 1944. године а сахрањен је на старопазовачком гробљу.
Литература:
Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Књига XXXИX-2 (2014),Историјски преглед уџбеника на словачком језику у Војводини до 1945.године, Јармила Ходолич
Катарина Вереш, Улице Старе Пазове, Стара Пазова, 2009.

МИЛОЈЕ АРАНИЦКИ
Милоје Араницки рођен је 19. октобра 1897. године у Старој Пазови, од оца Симеона (старопазовачког пароха) и мајке Катице рођене Вуковић. У месту рођења завршио је основну школу, а гимназију и богословију у Сремским Карловцима, затим Теолошки факултет у Загребу и Филозофски факултет у Бечу, где је докторирао 1939. године. Ожењен је био Ангелином Гајић која је била из угледне старопазовачке породице. Рукоположен је за свештеника 1921. године и постављен за помоћног пароха старопазовачког , а 1932. године постављен је за помоћног архијерејског намесника. До 1935. године био је вероучитељ у Старој и Новој Пазови, као и на Грађанској и Занатској школи у Старој Пазови, где оснива Вечерњу трговачку школу у којој је био први управитељ. У Старој Пазови , као свештеник, обнавља Српску земљорадничку задругу и Српско певачко друштво “Гусле”, у ком је био и хоровођа. Оснива Српску ратарску читаоницу и Читаонички клуб, где је био секретар, а исту ову функцију обављао је у Колу српских сестара. Био је председник у новооснованом Универзитету и у “Јадранској стражи”, а у Српској православној црквеној општини и Одбору за подизање храма Светом Сави био је председник. У Соколском друштву , као десетогодишњи просветар радио је са хором и израдио је “Споменицу соколског друштва” у Старој Пазови . Био је члан управе Савеза земљорадничких задруга у Новом Саду, као и Југословенског певачког савеза и Главног одбора Удружења српског православног свештенства у Београду под председништвом епископа др Иринеја Ђорђевића и проте Љубомира Богичевића. Године 1933. патријарх Варнава одликовао га је правом ношења црвеног појаса, 1937. године митрополит Доситеј Васић протојерејским чином, а Свети Архијерејски Синод 1950. године напрсним крстом. Године 1935. патријарх Варнава поставио га је за пароха цркве Св. Саве у Бечу, а одликован је 1939. године орденом Св. Саве ИИИ реда. Поводом 75-годишњице Српске православне црквене општине у Бечу израдио је “Споменицу 1860-1935”. Његова дисертација била је из групе славистика – историја, на немачком језика а објавила је Српска православна црква општине у Бечу под називом: “Растко Немањић – Свети Сава, оснивач и првоборац националне културе српског народа”. Године 1940. на годишњој скупштини Црквеног одбора у Бечу изабран је за секретара. Пред Други светски рата по налогу патријарха Гаврила напустио је Црквену општину у Бечу и постављен је по молби за пароха и архијерејског намесника у Старој Пазови. Због усташа 1942. године морао је да напусти Стару Пазову и одлази у Београд је се налазио до краја 1944. године. У Београду је сарађивао у Просветном одбору Светог Архијерејског Синода са Радославом Грујићем и Душаном Глумцем, професорима под председништвом митрополита Јосифа. За то време на позив Светог Архијерејског Синода израдио је план организације око изучавања става Римокатоличке цркве према православној цркви, а пре тога са проф. др Душаном Глумцем предложио да се састављена јектенија читају на свакој литургији за спас нашег народа од ратног зла. Саставио је предлоге за “Одбрану православља” и предлог “Потребна реформација у српској цкрви” у 36. тачака. За време боравка у Београду често је проповедао, па га је на Ускрс 1944. године на проповеди у Саборној црквиу затекло бомбардовање Београда. Почетком 1945. године пред Божић вратио се из Београда у Стару Пазову, где је остао као парох све до 19. марта 1961. године а пре тога био је земунски архијерејски намесник. За време епископа сремских Викентија, Никанора и Макарија био је члан Епархијског управног одбора и Црквеног суда, као и судски тужилац, а вршио је дужност пароха у Новој Пазови. Као председник Хора свештеника Срема, Баната и Бачке од 1950. године држао је проповеди на духовним концертима по црквама у Новом Саду, Сомбору, Србобрану, Старом Бечеју, Пивницама и Стапару. Године 1953. изабран је за председника Православног архидијецезалног свештеничког конвикта у Сремским Карловцима. Патријарх Герман га је поставио за пароха у Трсту 1961. године где је остао до 1969. Године. На молбу Матице српске у Новом Саду 1960. године, научно одељење тражило је од др Милоја Араницког да опише свој живот и стави јој на располагање, што је он и учинио под називом “Моји доживљаји и важнији догађаји у нашој цркви за последњих 40 година, 1920-1960”. У рукопису је оставио две расправе: 1. Задатак светосавске цркве на крсту још није завршен и Светосавски пут је њен једини спас. 2. Српска православна црква вековни вођа српском народу у свим мрачним периодима. Пројереј – ставрофор др Милоје Араницки преминуо је 1981. године а сахрањен је на земунском гробљу у породичној гробници.
Литература: Текст је написао Миливој Ковачевић на основу некролога др германистике Јована Богичевића (1896-1986) из Сремских Карловаца

САВА ПЕТРОВИЋ
Сава Петровић рођен је 24. јануара 1902. године у Старој Пазови, као најмлађе дете Николе Петровића (оснивача старопазовачке Штедионице, велепоседника и посланика у Хрватском сабору) и мајке Јелисавете племените Јовановић од Погањеште. Основно образовање је стекао у Старој Пазови, а даље школовање је наставио у Загребу, где је завршио гимназију, а потом и трговачку и експортну академију у Бечу. Након завршеног школовања долази на положај члана управе Штедионице у Старој Пазови, да би касније преузео дужност директора. Као банкар и економиста, имао је важне позиције у бројним привредним и банкарским предузећима. Био је члан управе Српске банке у Загребу, члан Надзорног одбора Штедионице у Земуну и члан Дирекције свиларства у Новом Саду. Оснивач је и председник Пољопривредне и житарске задруге у Старој Пазови. У власништву породице Петровић налазили су се и велики земљопоседи у околини Старе Пазове и Земуна.Такође је поседовао хотел и биоскоп у центру Старе Пазове и породичну вилу у Сланкамену. Од 1930. до 1940. био је у браку са Олгом, ћерком новосадског трговаца и градоначелника Косте Миросављевића. Имали су троје деце, од којих је рану младост преживела само ћерка Александра. Као и отац Никола, био је члан Народне радикалне странке, све до завођења диктатуре краља Александра. Политичку каријеру наставио је у редовима Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Обављао је дужност општинског већника у Старој Пазови, а на парламентарним изборима 1938. године, на листи ЈРЗ у старопазовачком срезу изабран је за посланика. Током Другог светског рата истакао се учешћем у акцији спашавања српске деце из логора у НДХ, коју је предводила Диана Будисваљевић. На његов захтев, јула 1943. у Стару Пазову су, посредством рођаке Анђеле Рогулић, стигли 31 дечак и 14 девојчица, које је удомио у Старој Пазови. Иако је у више наврата помогао НОП-у, није уживао њихово поверење. Фигурирао је као водећи симпатизер ЈВуО у Старој Пазови, коју је, такође, финансијски подупирао. Припадници НОП-а су га оптуживали и за отворену сарадњу са Немцима, као и за велики дочек који је организвао немачким окупаторима 1941. Након ослобођења Старе Пазове 21. октобра 1944. одведен је у пратњи припадника ОЗНА у Земун, где је наредног месеца стрељан као народни непријатељ.На захтев потомака, рехабилитовао га је Виши суд у Београду, 14. децембра 2015.
Биографију на основу извора и литературе написао: Војислав Мартинов
Извори: Сенат: Народно представништво: Народна скупштина: биографски лексикон, Београд, 1939, 262; Дневник Диане Будисављевић, Загреб, 2003, 133; Музеј Војводине, Архивска збирка, Срески комитет СКОЈ-а Стара Пазова, 12969; Виши суд Београд, Рех-458/14 (01.07.2015).
Литература: Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад, 1991, 323-324, 380-382; Гордана Јовић-Кривокапић, Оклоп без витеза: о социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, 2002, 359; Миливој Ковачевић, Старопазовачке породице, Стара Пазова, 2013, 15-21; Гавро Буразор, Прилог истраживању хуманитарне акције Диане Будисваљевић, Топола, 3, Доња Градина, 2017, 47-63;

БОШКО ЗЕКОВИЋ
Бошко Зековић – Зека рођен је 10.08.1911. године у Војки. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Земуну, учитељску школу 1932.године у Сомбору у такозваној Сомборској препарандији, а затим је био учитељ у Кузмину и Војки. Од 1936. до 1940. студирао је на Филозофском факултету у Београду. Као резервни официр у Априлском рату 1941. пао је у немачко заробљеништво и до краја рата, био је у логорима у Оснабрику и Нирибергу као Криегсгефангенер. После рата завршио је Вишу педагошку школу – Одсек за руски језик и књижевност и предавао у Учитељској школи у Сремским Карловима ( 1947). Радио је у дипломатској служби, у Амбасади ФНРЈ у Варшави, од 20. јула 1947. до 9. октобра 1948., потом у Министарству иностраних послова у Београду, до 28. марта 1949., када се због партијске оцене да није био на линији КПЈ у сукобу са Информбироом, вратио наставничком раду. Радио је као наставник у Мушкој гимназији у Новом Саду, од 29. марта 1949. до 30. септембра 1950. Потом је био наставник школе ученика у привреди (1953-59.), а у Државној позоришној школи у Новом Саду био је професор и директор, до 6. фебруара 1953. Био је творац специфичног театра. Најважнији период у његовом животу био је онај који је провео као управник Позоришта лутака, односно Позоришта младих у Новом Саду, од 1. децембра 1959. до пензионисања 31. децембра 1972. Значајна позоришна искуства Зековић је стекао као директор Средње позоришне школе, „ шегртујући“, како је не ретко умео да каже, уз Ј. Љ. Ракитина, Радослава Веснића, Миленка Шуваковића, Иванку Веселинов, Луку Дотлића, Марија Хвалу и друге. Истина је, ипак да је њоме руководио умешно и мудро. Уосталом, не треба предвидети чињеницу да је новосадска школа једина која је остављена још десетак година да ради после оснивања позоришних академија, а да су све остале – у Загребу, Сарајеву и Нишу – биле укинуте, као и да су је у време његовог директоровања завршили бројни, касније веома афирмисани драмски и филмски уметници: Велимир–Бата Живојиновић, Драгољуб Милосављевић Гула, Јевто Душановић, Бора Стојановић, Илија Слијепчевић, Раде Којадиновић, Добрила и Драгиша Шокица, Анђелија Веснић, Давид Тасић, Милка Лукић и још многи, многи други који играју или су играли на сценама Београда, Новог Сада, Ниша, Сомбора, Подгорице, Бањалуке, Вршца, Зајечара… А то нешто говори. Захваљујући Зекином залагању Позориште је убрзо консолидовано, кадровски ојачано, програмски усмерено на систематски, студиозан и ефикасан рад. Популарни чика Зека као управник Позоришта лутака Бошко Зековић је био врло популаран код својих најмлађих гледалаца. Колико су му пута деца звонила на вратима стана у време поподневног одмора, да га питају: „ Чика Зеко, шта се даје у недељу?“- али се он никад није љутио због тога. У сарадњи са редитељем, глумцима и другим сарадницима, као и са другим домаћим и страним позориштима овог типа, поставио је темеље једног врло угледног театра са развијеним стваралачким способностима. За време управљања Бошка Зековића Позориштем младих, у својој четрдесет година дугој историји први пут је прешло границу наше земље играјући на позорницама Пољске, Румуније и Немачке. Његовом иницијативом ансамбл је отпочео са приказивањем представа на мађарском и словачком језику. Био је врло активан у покрету позоришта за децу и омладину. Биран је за првог потпредседника АСИТЕЈ-а ( Међународна огранизација позоришта за децу и омладину) и нарочито је допринео раду и активностима Југословенског савеза УНИМА, деловао је и у одбору Мајских дечјих игара у Бечеју. Такође је учествовао у жирију Змајевих игара, Стеријином позорју и Фестивалу подунавских игара. Био је директор Балетске школе у Новом Саду од 1953/53., када је основана Државна позоришна школа у Новом Саду у оквиру које је био одсек за балет. Шармантан и љубазан са саговорницима, с лакоћом је успостављао сарадњу и придобијао људе за своју кућу. Поред низа јавних друштвених признања одликован је Орденом рада са златним венцем и Орденом хиљаду година постојања Пољске за неговање културних веза ове земље са нашом. Бошко Зековић је био полиглота, врсни преводилац и сетни лирик, поред позоришта највише је волео поезију. Говорио је јако добро пољски језик, а поред тога говорио је још осам страних језика па је често био ангажован и у Стеријином позорју, правећи друштво гостима из иностранства. Био је члан преводилаца Војводине и члан Уницеф-а. Цео свој радни век посветио је позоришту у Новом Саду. Путовао је по целом свету једино није био у Аустралији. Преминуо је у Војки 23.9.1994. године, а сахрањен је на војачком гробљу. На његовој бисти заувек ће остати урезано „Номади кроз живот пролазе као прах“.
Истраживао и текст писао Миливој Ковачевић
Захваљујемо се на поможи Кораћ Стевану из Војке, Радмили Зековић из Војке, Ђорђу Ћирићу из Новог Сада, Музеју позоришта у Новом Саду, Српском народном позоришту у Новом Саду, Балетској школи у Новом Саду и Стеријином позорју.

лингвиста, редитељ, историчар културе, педагог и нестор војвођанске научне словакистике
МИХАЛ ФИЛИП
Михал Филип рођен је 7. јануара 1915.године у Старој Пазови (отац Филип и мајка Ана) где је завршио основну школу, потом одлази у гимназију у Бачки Петровац где је био активан у Литералном кружоку Сладкович. Још од ране младости испољавао је изузетан талент за књижевност, а прва његова песма објављена је 1934.године. Иако га је привлачила медицина, школске 1936/37.године уписује славистику на београдском универзитету код академика Александра Белића и руководи београдско – пазовачком секцијом Друштва чехословачких академаца, а био је и секретар Словачке народне читаонице у Старој Пазови. У новосадском књижевном научном часопису Нови Живот објавио је свој првенац, трагичну прозу о Адаму Влчјаку. Године 1941. дипломирао је и запослио се у пазовачкој школи, али након окупације је отпуштен из државне службе. Одлази у Београд, а потом у Ковачицу.Био је врло активан у НОП-у у Бољевцима, а у Петровцу је био један од оснивача Словачке бригаде. На почетку своје професорске каријере радио је у петровачкој гимназији где уводи основе педагошког, књижевног и позоришног живота. По позиву академика Александра Белића, на Филозофском факултету у Београду 1952.године постаје лектор чешког и словачког језика, где је провео 15 година. Отварањем Катедре за словакистику на Филозофском факултету у Новом Саду паралелно је радио у Новом Саду и Београду. Формирањем Катедре за словачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, 1969.године постао је стручни сарадник за словачки језик. Сарађивао је са драмским писцем Владимиром Хурбаном ВХВ и написао студију о Хурбановој штампарији, листу Мравец и о Људмили Хурбан. Када је пензионисан припремао је за издавање сва значајна Хурбанова дела. Писао је стручне чланке о Маршалу Петровском, Шафарику, Чајаку, Лешки, а библиографски и о двадесетак других војвођанских писаца – Словака. Сакупљао је народне песме старопазовачких словака, аутор је више читанки, уџбеника а бавио се и лексикографским истраживањима и преводима са српскохвратског, словачког и чешког језика. Осим талента и знања красиле су га дивне особине: поштење, вредноћа и изузетна скромност. Преминуо је 1989.године после дуге болести, а сахрањен је на старопазовачком гробљу. Након његове смрти Пазовачани су му се одужили на један достојан начин назвавши једну улицу његовим именом.
Литература:
Катарина Вереш, Улице Старе Пазове, Стара Пазова,2009.
Sajt:http://old.fil.bg.ac.rs/ Поводом петнаестогодишњице смрти и деведесетогодишњице рођења професора МИХАЛА ФИЛИПА (1915 – 1989)

фудбалер и тренер
КОСТА ТОМАШЕВИЋ
Коста Томашевић, легендарни голгетер Црвене звезде, један од оснивача клуба и репрезентативац Југославије, рођен је 25. јула 1923. године у Старим Бановцима. Завршио учитељску школу, дипломирао на београдском ДИФ-у (1952) и на високој спортској школи (фудбалски одсек) у Келну. Каријеру је почео пре Другог светског рата у београдском БСК-у, чији је дрес носио од 1939. до 1945. године. Играо је по двориштима и калдрмама, где га је запазио Никола Марјановић, брат легендарног Благоја Моше Марјановића. Никола га је и довео у БСК. Брзо се усталио у дресу вишеструког предратног шампиона, где је наступао као десно крило и вођа навале. Учествовао је у оснивању Црвене звезде, био организатор, учесник и стрелац првог гола у клупској историји у мечу против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а (3:0). Постигао је два гола на тој утакмици, која је одиграна управо на дан оснивања Црвене звезде 4. марта 1945. године. За Звезду је наступао од 1945. до 1954. године и за то време освојио две титуле шампиона Југославије 1951. и 1953. године, титулу првака НР Србије 1946. и три национална купа 1948, 1949. и 1950. године. У Звездином дресу одиграо је 344 утакмице и постигао чак 372 гола (други стрелац клуба свих времена), што је невероватно добар учинак, који нису остварили ни неки од највећих мајстора у историји ове игре. Када се рачунају само званичне, такмичарске утакмице, у 151 мечу забележио је 137 погодака, по чему је пети стрелац у историји клуба. Био је најбољи стрелац завршног турнира првенства НР Србије 1946. године, када је Звезда постала шампион на републичком нивоу. Одличан учинак имао је и у првом послератном првенству Југославије, када је у сезони 1946/47 на 17 мечева постигао 16 голова и био најбољи стрелац тима. У 1. колу против Спартака хет-триком је донео Звезди тријумф од 3:1, а против нишког Железничара (8:0) постигао је четири гола. У освајању првог Купа 1948. године на четири утакмице пет пута је погађао противничке мреже и био голгетер екипе. Поново је три гола забележио против Спартака, у осмини финала (5:1). У шампионату 1948/49, Томашевић је на 18 сусрета 15 пута матирао противничке чуваре мреже и по други пут био голгетер екипе. Постигао је осам голова на осам узастопних дербија против црно-белих. По трећи пут је био најефикаснији фудбалер екипе у првенству 1950. године са 14 погодака. По одласку из Звезде потврдио је високу фудбалску класу. Наступао је за суботички Спартак од 1954. до 1956. године, а у сезони 1954/55 други пут је био најбољи стрелац лиге са 20 голова. Коста је за репрезентацију одиграо десет утакмица и постигао пет голова. Био је стрелац на дербију 9. маја 1946. године против Чехословачке (2:0) у Прагу и то је био први гол репрезентације Југославије након Другог светског рата. Играо је на Олимпијским играма у Лондону 1948. године, када је освојена сребрна медаља, као и на Светском првенству у Бразилу 1950. године, где је у три утакмице постигао два гола, против Швајцарске (3:0) и Мексика (4:1). Последњи пут је наступио за национални тим 6. фебруара 1951. против Француске (1:2) у Паризу.Живот га после играчке каријере није мазио. Био је тренер у малим срединама, у Слоги из Краљева, Борцу из Чачка, Пелистеру из Битоља. Једно време радио је као селектор Нигерије и Ирана, али други и много лошији су добијали знатно боље прилике, што му је тешко падало. Због лоше материјалне ситуације обратио се свом некадашњем клубу, Црвеној звезди, за помоћ, па је добио место референта за физичку културу у београдској општини Вождовац. Преминуо је 13. марта 1976. године у Београду потпуно заборављен у односу на некадашњу славу из играчких дана, иако је био један од највећих голгетера у историји Црвене звезде и српског фудбала.
Литература:
Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица, 2003.
Захваљујемо се на сарадњи Музеју Црвене звезде из Београда

МИЛАН ВЕРЕШ
Милан Вереш рођен је 29. септембра 1928. године у Старој Пазови од оца Владимира чувеног пазовачког лекара и мајке Анастазије девојачко Плачков која је била из угледне и богате земљорадничке породице из Србобрана. Основну школу завршио је у Старој Пазови, гимназију у Београду, као питомац краља Александра, где је 1940. године проглашен за најбољег ученика првог разреда и награђен књигом са краљевим потписом. Током Другог светског рата, као гимназијалац, сарађивао је са народно-ослободилачким покретом. Завршио је Правни факултет у Београду као један од најбољих студената у генерацији. Био је један од истакнутих југословенских дипломата, амбасадор СФРЈ у Мађарској и СССР-у, помоћник министра спољних послова и подсекретар у Министарству иностраних послова. Целу радну каријеру посветио је сфери међународних односа и дипломатије – од Института за међународну политику и привреду, преко сарадње са једним од водећих југословенских политичара Вељком Влаховићем, чији је шеф Кабинета био пет година, до дугогодишњег рада у Министарству иностраних послова СФРЈ. Био је ожењен Милком девојачко Цвејић из Врбаса која је била правник по професији и из тог брака рођен је син Владимир 1957. године који је данас амбасадор у Министарству спољних послова Републике Србије. Милан се деценијама бавио значајним и сложеним пословима, посебно односима са Совјетским Савезом и земљама Источне Европе. Поседова је дар врсног аналитичара међународних односа са способношћу превиђања збивања и могућих последица. Радио је тринаест година у амбасади СФРЈ у Москви, као први секретар, министар–саветник и скоро пет година као амбасадор СФРЈ у СССР. Био је сведок, па повремено и преводилац, бројних сусрета Тито–Хрушчов и Тито– Брежњев, а затим се и сам, као амбасадор, сретао са Горбачовим и Јељцином. Сматран је великим познаваоцем СССР-а и совјетско – југословенских односа, али и совјетске историје, културе и уметности. Имао је широк круг интересовања, за време службовања у Москви посетио је више стотина концерата и изложби, сакупио огромну библиотеку политичке и историјске литературе и књижевности. Легендарни совјетски шеф дипломатије и касније шеф државе Андреј Громико једном приликом му је рекао: „Ви ми се увек обраћате на беспрекорном руском језику“. Милан Вереш је говорио шест језика. У својој каријери одликован је орденом југословенске звезде са златним венцем, добио је три совјетска одликовања укључујући Ордне пријатељства народа али и висока одликовања Мађарске, Грчке, Италије, Шпаније и Малте. Велике напоре улагао је у развој односа СФРЈ са суседним земљама, за шта је годинама био задужен као помоћник Министарства спољних послова. Као човека и дипломату красила га је скромност, ненаметљивост, смиреност и достојанство. Наметао се само компетентношћу, продубљеним анализама и снагом аргумената које је износио. За њега се без претеривања може рећи да је био жива енциклопедија о међународним односима, спољној политици и дипломатској пракси. Био је човек свестраног образовања и интересовања, познавалац музике, уметности и историје, власник обимне библиотеке и колекционар докумената из дипломатске историје. Занимљиво је да је у слободно време сакупљао старе разгледнице, а поготову су му биле драга оне из родне Старе Пазове. Његовим одласком у Русију, на место амбасадора, први пут је на основу његове биографије поменута Стара Пазова у руској штампи. Страни партнери су ценили његову компетентност, професионализам и добронамерност, али и доследност у заступању интереса земље коју је представљао. Уживао је велики углед у дипломатском кору и оставио је неизбрисив траг у историји Старе Пазове. Преминуо је 26.07.2019.године у Београду, а сахрањен је у Старој Пазови.
Текст је писан на основу разговора са Миланом и Владимиром Верешом.

сликарка и редитељка
MIRA BRTKA
Мира Бртка рођена је 5. октобра 1930. године у Новим Бановцима (Југославија). Основну школу завршила је у Старој Пазови, 1949.године матурира у Београду у ИВ женској гимназији, с тим да је пети и шести разред гимназије похађала у Братислави, а 1955. године дипломира у Београду на Академији за позоришну и филмску уметност, одсек филмске режије, у класи професора Славка Воркапића и Вјекослава Афрића.Дипломирала је 1963.године на Академији лепих уметности у Риму, на одсеку за сликарство код професора Франка Ђентилинија и Мина Макарија. Бавила се филмом (као редитељка, сценаристкиња, асистенткиња режије, аниматорка, костимографкиња, сценографкиња), модом (креирањем одевних предмета за жене), скулптуром (постскулптуром, скулптуралном инталацијом), али можда највише – или временски најдуже – трајала су њена истраживања и експериментисања у сликарству. Бављења сликом, испитавања њених својстава, природе и карактера одвијала су се упоредо са Брткиним поимањем уметности као трагањем за властитим, унутрашњим смислом.Уметничка и животна судбина Мире Бртке одвијала се на релацији Стара Пазова – Београд – Рим – Нови Сад – Братислава. Педесетих година бавила се позоришном и филмском режијом. Режирала је кратке филмове за Загреб филм и Неопланту у Новом Саду 1958. године. Истовремено је урадила и сценарио за први цртани филм Београдске школе цртаног филма (“Солиста Николе Мајдака”). Године 1959. године била је асистент редитељима Пијетру Ђермију и Алберту Латуади. У периоду од 1970. до 1971. године била је секретар режије у играном филму „Сутјеска“.Прву самосталну изложбу слика имала је 1964.године у Риму, да би затим излагала и на бројним самосталним и групним, проблемским и студијским изложбама у земљи и иностранству. У Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, 2012. под називом Мира Бртка: Нестабилне равнотеже (1962–2012), поводом педестогодишњице уметничког рада, приређена јој ретроспективна изложба и тим поводом штампан монографски каталог.Бртка је 1965. представљала Југославију на Међународном симпозијуму уметника, критичара и историчара уметности у Сан Марину и Риминију. У периоду 1967–1971. била је чланица интернационалне уметничке групе Иллуминатион, коју је у Риму основао Јапанац Нобуја Абе, уметник, учитељ, мистик и филозоф. Чланови групе били су и: Марша Хафиф, Алдо Шмит, Милена Чубраковић и Паоло Патели. Своју прву изложбу група је имала 1967. у Тренту, у Галерији “Л’Арђентарио”. Дугогодишња сарадња са члановима групе Биро за превентивну имагинацију, основане у Риму 1974, довела је до успостављања једне од филијала Бироа у Старој Пазови, у Брткином атељеу, под називом Биро за балканизацију уметности. Мира Бртка је 2011. основала Фондацију Бртка–Кресоја, а излагачки простор Фондације у Петроварадину за јавност је отворен 2012. изложбом Мира Бртка и група Иллуминатион. Мира Бртка била је добитница бројних истакнутих награда и признања, од Диплома д’оноре, И Мостра интерназионале ди питтура естемпоранеа, Латина – Сперлонга, Италија (1962) све до награде “Златна значка” Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, Београд (2009), као и награде Светлост за животно дело, Центар за културу, Стара Пазова (2012). Брткини уметнички радови налазе се у многим јавним збиркама и приватним колекцијама, као што су: Музеј савремене уметности Војводине, Нови Сад; Музеј савремене уметности, Београд; Музеј града Сарајева, Сарајево; Галлериа д’арте “Л’Аргентарио”, Тренто; Мусео Цивицо, Веруцчио; Галлериа назионале д’арте модерна ГНАМ, Рома; Галериартист, Дагхан Озул Цоллецтион, Истанбул; Вујичић колекција, Београд; Музеј Мацура, Нови Бановци; Wиенер Стäдтисче, Београд и многим другим. Њене скулптуре постављене су у јавном простору: Аеродром, Вршац; ТЕРРА, Кикинда; Плато испред Галерије Меандер, Апатин; Парк/шеталиште поред Дунава, Апатин; Центар за културу, Стара Пазова. О Мири Бртки снимљено је више филмова, нпр: 1982. Никола Мајдак за ТВ Нови Сад, Лице у пролазу; 1993. М. Хорватх и Владимир Валентик за ТВ Нови Сад и емисију Арт Форум: разговор са сликарком, вајарком и редитељком Миром Бртком; 2012. Кармело Ромео, по Дреамс Тхат Монеy Цан Буy, Ханса Рихтера: Мира Бртка, Рим, итд. Академска сликарка Мира Бртка спада у претече апстрактног ликовног израза у словачкој ликовној уметности. Од самог почетка свог стваралачког уметничког живота (од шездесетих година 20. века), истражује могућности апстрактног ликовног израза конципирањем слике као израза, или композиције основних ликовних средстава, као што су боја и линија. Умрла је 18. децембра 2014. године у Београду а сахрањена је на старопазовачком гробљу.
Литература:
http://www.msuv.org/program/2014-12-brtka_in_memoriam.php”>http://www.msuv.org/program/2014-12-brtka_in_memoriam.php (са сајта Музеја савремене уметности у Новом Саду)
http://www.slovackizavod.org.rs/sr/licnosti/1604″>http://www.slovackizavod.org.rs/sr/licnosti/1604 (са сајта словачког завода)