Бановци су вероватно још у XВИ веку имали некакву цркву јер се у попису помиње и поп Павал, али прва о којој имамо писаних података потиче из 1726. године и била је сачињена од плетера. Кров је имала од шиндре, а посвећена је била преносу моштију Светог Николе, заштитника бродара. Ова црква је имала једно мало звоно, један прозор на олтару и два у мушкој припрати, а иконостас је имао 20 слика међу којима се налазила и икона Светог Николе, коме је црква била посвећена. У женској припрати биле су само четири мале иконе. Цркву је осветио Никанор Милентијевић Крушедолски 13. јуна 1731.године.
Изгледа да је ова црква од плетера служила само четврт века јер се 1751. године у Бановцима помиње црква од дрвета. Порта око цркве била је заграђена до пола, а сеоско гробље потпуно незаграђено. Због наглог повећавања броја становника, Бановчани уместо дрвене граде цркву од цигле. Према јединој сачуваној фотографији с краја XИX века то је била ниска и мала једнобродна грађевина, без апсида, свода и торња. Кров јој је био од шиндре, а са сваке стране је имала по два прозорчића и накнадно дозидан олтар, док је звоник био смештен поред цркве. Налазила се на самом Дунаву, стотинак метара низводно од данашње цркве, али како је Дунав све више одрањао обалу и потискивао насеље, та црква је постала угрожена од “ напасти дунавске”. Дунав јој је однео олтар 1895. године. Када се 1897. године и остатак цркве срушио, инвентар је пренет у нову цркву. На месту где се налазила нешто касније је постављен велики крст са иконом Светог Николе.
Бановчани су давали прилоге, те је у јесен 1907. године црквена општина сазидала такозвану “Водицу”, капелу изван села у чијем средишту се налази бунар и на коју је, прича се, у знак сећања на стару цркву, постављен крст са старе цркве и пренете неке иконе. Због скромних димензија и специфичне намене ове капеле иконостас из старе цркве није могао бити постављен. Прича се да је цигла којом је ова црква била зидана, употребљена за изградњу црквених канцеларија при новој цркви (данас свештенички стан). Од црквеног инвентара сачуване су до данас само две иконе Богородице једна из 1701. а друга из 1803. године и известан број црквених књига штампаних углавном у Русији у првој половини XВИИИ века. Међутим чим је насељавање Бановаца завршено, показало се да је новонаправљена црква премала за толики број становника, па су предузете мере да се подигне нова црква “ свјатаго отца Николаја мириклијског чудотворца”. Храм Преноса моштију Светог оца Николаја (22. мај) налази се у улици Грчка бр. 48 у Старим Бановцима. Градња храма у “милитарном шанцу Бановци”, започета је 28. јуна 1777. године а трајала је по казивањима осам година. Предпоставља се да су цркву зидали немачки градитељи, а има примера да су послови поверавани и војним грађевинским инжењерима.
За то време, да ли због сујете или због стварних потреба, Бановчани су подигли цркву импозантних димензија у византијском стилу за коју и данас старци, не без поноса, кажу да је трећа по величини у Срему. Основа цркве је у облику плитко урезаног крста, чија дужина мерена са спољне стране, износи са олтарском апсидом 30 м, а највећа ширина код певница је14 м. Црква је зидана циглом, а дебљина спољних зидова је 1,5 м. Са западне стране придодат јој је 42 м висок торањ, са основом квадратног облика 6 x 6 м. Због огромних трошкова око изградње овако велике цркве радови на њеном довршавању извођени су етапно.Торањ је највероватније зидан 1790. године. Из архивске грађе се сазнаје да је црквена општина у Старим Бановцима 1791. године тражила дозволу да може пренети антиминс из старе цркве у Нову (Архив САНУ у Сремским Карловцима, акта Конзисторије, бр. 50/1791). С обзиром да је молба за преношење антиминса упућена Конзисторију 13. маја 1791. године вероватно је на самом почетку месеца маја завршена и градња цркве. Од преношења антиминса 1791. године нова црква се користила за богослужења иако није била омалтерисана и није имала иконостас. У току 1815. године црква је омалтерисана, вероватно споља и изнутра. Фасада је рашчлањена соклом, пиластрима и профилисаним поткровним венцем, а спратови звоника наглашени су хоризонталном профилацијом.
У порти уз јужни зид, источно од улаза налазе се две лежеће надгробне плоче од бледоцрвеног мермера. Пошто на једној плочи не постоје трагови некаквог натписа предпоставља се да је ту сахрањен црквени ктитор. На другој плочи стоји исписано Димитрије Јанковић који је преминуо 1803. године, потиче из трговачке цинцарске породице, вероватно да је био ктитор цркве.
Класицистичку резбарију иконостаса радио је познати карловачки дрворезбар Марко Вујатовић, један од најзначајних представника класицизма после 1816. године (Архив САНУ у Сремским Карловцима, акта Конзисторије; бр.10/1816; Б.Гавриловић, Неки дрворезбарски центри у Војводини, Рад војвођанских музеја 3, Нови Сад 1954.,243). У јесен 1815. године општина бановачка склопила је уговор са дрворезбаром Марко Вујатовићем за израду иконостаса по угледу на иконостас цркве у Митровици и архиепископског стола по угледу на раванички. Вујатовић је завршио и поставио иконостас 1817.године. По својој архитектонској структури иконостас припада типу вишеспратних олтарских преграда. Профилисаним венцима издељен је у три хоризонталне зоне. Престоне иконе су фланкиране канелованим стубовима који су обавијени венцима а завршавају се композитним капителима. На иконостасу преовлађују биљни мотиви: акантови листови савијени у волуте, храстови листови и руже.
Вазе са ружама и листовима савијеним у волуте које излазе симетрично редовно се појављују изнад композиција празника. Иконе у горњим зонама међусобно су повезане гранчицама са храстовим листовима и ружама. Овако урађена и постављена конструкција иконостаса, због великог трошка, стајала је празна безмало двадесет година. За то време су извођени неки мањи и мање скупи радови. Што се тиче распореда икона на иконостасу у првој зони у соклу налази се повратак Агриковог сина, затим бекство у Египат, Христос и Самарјанка, Усековање главе Светог Јована, Архиђакон Стефан, Арханђел Михајло, Благовести – царске (лево крило), Благовести – царске (десно крило). Престоне иконе су Свети Никола, Богородица са Христом, Христос и Свети Јован. Иконе изнад двери су Свети Димитрије, Тајна вечера и Свети Георгије. У другој зони иконостаса налазе се празници: Света Тројица, Рођење Христово, Крштење, Преображење, Васкрсење, Вазнесење, Силазак Светог Духа на Апостоле, Скидање с Крста. У трећој зони налазе се иконе: Пророк Мојсије, Апостол Јаков, Апостол Филип, Апостол Матеј, Апостол Петар, Апостол Павле, Апостол Јован, Апостол Симон, Апостол Вартоломеј, Пророк Илија (постоје четири иконе Апостола чија имена нису читљива), Богородица, Свети Јован Богослов и Распеће, а на архијерејском трону се налази икона Светог Саве.
Године 1836. црквена општина у Старим Бановцима је закључила уговор са земунским сликаром Константином Лекићем за сликање иконостаса, зидова и сводова цркве (Архив САНУ у Сремским Карловцима, акта Конзисторије 1966, 247-249). Лекић је умро 1838. године, а сликарске радове је преузео земунски сликар Живко Петровић (1806 – 1868). Сликање иконостаса је завршено 1840. године. Запис са именом аутора и датумом налази се на полеђини иконостаса (М.Косовац, Спрска православна митрополија карловачка, Сремски Карловци 1910, 249; М.Коларић, Класицизам код Срба 1, Београд 1965., 140) и после 63 године од почетка градње, црква је била потпуно завршена. Карактеристични украси иконостаса су симетрично постављени стубови на којима су вазе са цвећем, а на дверима и око престоних икона доминирају биљни орнаменти: цвеће, лоза са грожђем, храстово и ловорово лишће. Радови на декорисању, сликању и позлаћивању данашње цркве изведени су 1913. године од стране сликара Бранка Кузмановића из Земуна. Сат на цркви произведен је у фирми Павла Ђ. Пантелића у Земуну 1914. године али је девластиран у току Другог светског рата.
Године 1876. велико звоно, тешко преко 400 килограма је пукло и постало неупотребљиво. Ново звоно израдио је звоноливац Ђорђе пл. Бота из Вршца 1877.године. После Првог светског рата обновљеној цркви недостајала су звона, пошто је постојећа однела аустријска војска у току рата. Црква у Бановцима је 1921. године имала само једно звоно тешко 50 кг. Године 1923. ливница Саве Лозанића израдила је за бановачку цркву звона тежине 731, 615, 217 и 110 кг. Године 1939. преливена су звона (800, 546, 283 и 119 кг) бановачке цркве, а израдила их је ливница Пантелић у Земуну.
У старобановачкој цркви сачувано је више старих икона и богослужбених књига, међу којима и једно Јеванђеље мањег формата, које је “повезала, оправила и посребрила” Стаза Скерлетовић, 1956. године. Први парохијски дом био је смештен у кући, коју је црквеној општини поклонио Марко Лазаревић, брат старобановачког пароха, протојереја Димитрија Лазаревића (1824-1868). Међутим општина је овај објекат продала, заједно са тринаест јутара обрадиве земље 1952.године, како би обезбедила новац потребан за поправку храма. Од тада парох станује у преуређеном Светосавском дому, који је уз саму богомољу сазидан 1929.године.
Решењем Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица 127 од 05.01.1977. године црква Светог Николе у Старим Бановцима проглашена је за споменик културе. Црква и иконостас стављени су под заштиту закона 1977. године (решење Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица од 5. јануара 1977. године, бр. 237). Одлуком Извршног већа Скупштине Аутономне Покрајине Војводине XИИ Број: 633-7/91 од 12. децембра 1991. године црква је утврђена за непокретно културно добро од великог значаја („Службени лист АПВ“ 28/91).
Литература:
Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
Милорад Бабић, Црква Светог оца Николаја у Старим Бановцима,Стара Пазова, 2011.
Срђан Ерцеган, Споменица владичанства сремског, Сремски Карловци, 2014.
За овај текст коришћена је непубликована документација Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица