У другој половини XВИ века Голубинци се помињу као насеље под земљом од којег се виде само димњаци. Визитациона комисија Карловачке митрополије у свом извештају од 1733. године помиње малу цркву од плетера са кровним покривачем од трске и трпезом од камена. До данас је сачуван црквени “антимонос” са белешком да га је 22. августа 1731. године посветио београдски архиепископ Викентије и послао на поклон новосаграђеној цркви. Иконостас се састојао од 1 велике и 10 малих икона. Малу цркву од плетера заменила је дрвена црква 1751. године, коју је 23. априла 1752. године осветио епископ Партеније. Дрвена црква у Голубинцима постојала је све до почетка девете деценије XВИИИ века. Црква је вероватно обнављана током седме деценије истог века, јер аустријске власти у времену од 1760. до 1770. године нису дозвољавале Србима градњу цркава, а често су обустављале и завршретак већ започетих грађевина.

Данашња црква Ваведења Пресвете Богородице у улици Шимановачка бр. 1 у Голубинцима саграђена је између 1784. и 1788. године од тврдог материјала у барокном стилу. Записано је да заслуге за изградњу ове цркве, поред мештана, имају архиепископ карловачки Мојсеј Путник, гроф Николај Орловић и свештеник Михал Миличевић. Црква је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на источној страни и призиданим звоником уз задњу фасаду. Покривена је двосливним кровом од бибер црепа. Главни улаз је испод звоника. Улази се у припрату, са леве стране у углу налазе се спиралне степнице од кованог гвожђа, које воде на горњи део – хор и звонару. Оваква врста степеница потиче из XИX века. Хорски део има једноставну изведену месингану ограду. Са западне стране су врата која воде у звоник и таван торња. Из припрате се силази уз један степеник у централни део цркве – наос, у том делу цркве налази се са јужне стране врата улаз у цркву.

Северни улаз, у цркву је зазидан. Простор у дебљини зида користи се као ниша за паљење свећа. Испред олтара под цркве уздиже се за један степеник. Са десне стране налази се архијерејски престо, а са севера и јужно су певничке апсиде. Фасаде су скромно декорисане. Хоризонтално су расчлањене ниским соклом, фризом без декорација и профилисаним поткровним венцем. Вертикално су фасаде декорисане пиластрима који се завршавају профилисаним капителима испод фриза. Између пиластера постављени су лучно завршени прозори са профилисаним оквирима. Изнад бочних прозора су пластичне архиволте које се трапезасто ломе, а изнад средњег прозора је троугласто завршена архиволта. Испод прозора су профилисани банци на које се настављају ламбрекени (мотив висеће тканине са кићанкама). На северној и јужној фасади испод средњег прозора су лучно завршени портали са профилисаним оквирима и дрвеним двокрилним вратима. Изнад портала је пластична трапезасто ломљена архиволта.

Двоспратни звоник призидан је уз западну фасаду. У приземном делу звоника са сваке стране налазе се лучно завршени отвори. На ивицама звоника су пиластри који се завршавају профилисаним капителима. Изнад отвора са сваке стране је по један лучно завршени прозор са профилисаним оквирима. Испод прозора су профилисани банци. Приземни део звоника завршава се профилисаним венцима. У првом спрату звоника са три стране налази се по један окулус. Пиластре на ивицама звоника пресецају профилисани венци који деле први спрат од другог. У другом спрату звоника са сваке стране је по један лучно завршен прозор. Изнад прозора су троугласте архиволте. Други спрат звоника завршава се профилисаним венцима који прате округлине цифраника. Изнад зиданог дела звоника налази се барокна метална капа која се састоји од проширеног постамента из којег излази лантерна са отвореним купастим завршетком, јабуком и крстом.

Конфронтацијом пописа у књизи инвентара из 1791. године и старих делова иконостаса који су укомпоновани у нову дрвену конструкцију заједно са новим, видимо да су углавном сачуване све иконе из друге половине XВИИИ века. Старе делове иконостаса сликао је војвођански сликар Димитрије Бачевић (1746-1749), житељ карловачки, крајем седме или на самом почетку осме деценије XВИИИ века. Композиције на иконостасу голубиначке цркве су поједностављене и сведене на најнеопходније личности, а што је свакако било условљено малим форматом икона које су морале бити прилагођене димензијама иконостаса. Најбоље су сачуване и без новијих премаза, четири престоне иконе, Св. Николе, Богородице са Христом дететом, Христос и Св. Јован. Иконостас голубиначке цркве је у духу рускоукрајинског црквеног барока.

Квалитет икона из голубиначке цркве, са којима Бачевић достиже највећи домет, сврстава ове делове иконостаса у најбоља уметничка остварења са краја седме деценије XВИИИ века. Данас недостају мале двери са представом Св. Геогрија и Св. Димитрија, икона Христа која је припадала низу стојећих фигура апостола и два медаљона са стојећим фигурама пророка. Сем престоних икона, Св. Николе, Богородице са Христом, Христа и Св. Јована, које су постављене на своја уобичајена места у првој зони иконостаса, остали делови померени су у горње зоне изнад сцена великих празника. Између великих празника убачена је из друге половине XВИИИ века, икона са представом Св.Тројице. Померањем старих делова уобичајени распоред икона на олтарској прегради унеколико је измењен. Изнад појаса са празничним иконама постављени су у два реда медаљони са стојећим фигурама апостола и пророка из друге половине XВИИИ века.

Медаљони из групе са Распећа, са Богородицом и Св. Јованом Богословом, постављени су на лево и десно на крајевима иконостаса уз медаљоне са стојећим фигурама пророка. У средини између медаљона са апостолима и пророцима два реда заузима храмовна икона Ваведења Богородице. Изнад ове иконе је овални медаљон са лежећом фигуром Христа на одру, а лево и десно су округли медаљони са анђеоским главицама. Средину лунете заузима крст са сликаним Распећем, фланкиран крилима царских двери из XВИИИ века, од којих су лево и десно постављени медаљони са сценама Христовог страдања. У овом делу иконостаса неколико малих округлих медаљона са представом анђела који држе путир и фрагменти резбарије са старог иконостаса попуњавају празнине међу орнаменталном декорацијом.

Орнаментална декорација старих двери, оквири медаљона са стојећим фигурама апостола и пророка, округли медаљони са сценама Христових страдања и оквири Распећа имају барокнорокајну резбарију карактеристичну за крај седме деценије XВИИИ века. Резбарија је грундирана и послаћена. Изведена је техником пробоја. Декоративни систем састоји се од Ц волута, једноставних или комбинованих са мотивом рокаја, годронираних и перфорираних листова. Резбарија је рад непознатог уметника друге половине XВИИИ века.

Општина у Голубинцима после изградње нове цркве вероватно није имала довољно средстава да одмах декорише и њену унутрашњост стога је уз трпезу пренет и иконостас из претходне цркве. Стари иконостас није одговарао новим и већим димензијама нове цркве и вероватно је био комбинован са неким још старијим иконама. Између 1815. и 1820. године иконостас голубиначке цркве добио је данашњи изглед. Тада је начињена нова дрвена конструкција и резбарија прве две зоне иконостаса. Класицистичку орнаменталну декорацију у овим зонама резао је Марко Вујатовић (познати карловачки уметник) 1815.године, а Стефан Суботић је од 1817 – 1820.године (рођен 1766. године у Мартинцима а уметничку академију завршио је у Бечу као стипендиста митрополита Стефана Стратимировића) обновио старе делове иконостаса, допунио новим иконама, насликао певнице и епископски престо. Вујатовићевом раду припадају ступци и стубови који фланкирају престоне иконе и двери, оквири око икона у соклу, двери, оквири икона изнад двери, фронтони изнад престоних икона и изнад икона са сценама великих празника, као и пиластри који раздвајају иконе.

Декоративни репертоар Марка Вујатовића састоји се од разлисталих гранчица, расцветалих акантових листова, затим низова алкица и дентикула. Суботићеви радови на иконостасу су следећи: Парабола о сејачу, Жртва Аврамова, Христос и Самарјанка, и Усековање главе Св. Јована (иконе у соклу), Благовести (царске двери), Св. Архиђакон Стефан (северне двери) и Св. Арханђел Михајло (јужне), Тајна вечера и стојеће фигуре Св. Димитрија и Св. Георгија (изнад двери); сцене великих празника: Рођење Богородице, Васкрсење, Преображење, Рођење Христово, Крштење и Смрт Богородице, као и храмовна икона Ваведења Богородице. У певницама је такође рад Стефана Суботића. У левој певници су: Св. Симеон, Цар Давид са харфом и Св. Ангелина. Северно уз иконостас су стојеће фигуре кнеза Лазара и Св. Параскеве. У десној певници су: Стефан Штиљановић, Добри пастир и цар Урош. Јужно уз иконостас су Цар Константин и царица Јелена. На владичанском престолу је Св. Јован Златоуст. Радови Стефана Суботића у голубиначкој цркви су стилски и колоритно неуједначени и на појединим иконама се осећа везаност за барокно сликарство.

Сликарски радови у другој половини XИX века су обнављани. Године 1855. Суботићеве слике премазао је Петар Чортановић а сликао је и остале делове у унутрашњости цркве. Његови радови су вероватно стојеће фигуре Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог (у олтару) и Распеће ( у ниши проскомидије), стојеће фигуре Св. Саве српског и кнеза Лазара ( на другом своду) и цара Уроша и Стефан Дечанског ( на трећем своду).

Иконостас су обнављали крајем XИX века Ђорђе Ракић из Нештина и Душан Алексић из Арада. Сат на црквеном торњу уграђен је 1858.године. Године 1876. Фр. Дерниковић дрворезац и златар из Штајерске обновио је позлату на престоним иконама.Међу иконама треба издвојити: Распеће Христово, Образ Богоматере и Образ Јована Богослова.

У инвентарију из 1802. године је забележено да су Голубинци имали четири звона. Прва звона су уговорена су 1803. године са звоноливцем Јованом Фогарашијем из Карловаца међутим Голубинчани нису били задовољни звуком великог звона. Звоноливац је тврдио да је звоно доброг квалитета али да не даје добар звук само зато што није у складу са осталим звонима, знатно мањим од њега и да фали средње звоном са којим би се постигла хармонија. Договор ипак није постигнут, а незадовољни харомонијом постојећих звона, Голубинчани решавају 1868. године да велико звоно прелију и додају још четири центе. Звоно је ливено у Вршцу. Пред Први светски рат распоред звона је следећи: велико десет центи, средње три центи, мало од две и мало од центе. Звона су за време Првог светског рата почетком 1916. године скинута са цркве и употребљена у војне сврхе.

Данас се на црквеном торњу налазе три звона ливена у Стројној товарни ин ливарни, Љубљана. На малом звону изливен је лик краља Александра, година ливења 1923. и број 808. На средњем звону изливен је лик Св. Николе, година ливења 1923. и број 807. На великом звону изливен је мотив Ваведења Пресвете Богородице, година ливења 1924. и број 1095. Димензије малог звона су: ширина 85 цм и висина 66 цм. Средње звоно широко је 111 цм а високо 90 цм. Велико звоно је широко 134 цм а високо 99 цм. Нове звона освећена су 1924. године.

Изнад западног улаза у цркву у ниши налази се мозаик храмовне иконе са представом Ваведења, постављен 2005. године, а дело је сликара Зорана Милошевића.

Решењем Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица бр. 187 од 18.10.1968. године црква Ваведења Пресвете Богородице у Голубинцима проглашена је за споменик културе. Одлуком Извршног већа Скупштине Аутономне Покрајине Војводине XИИ Број: 633-7/91 од 12. децембра 1991. године црква је утврђена за непокретно културно добро од великог значаја ( Службени лист АПВ “ 28/91).

Литература:
Мирјана Лесек, Уметничка баштина у Срему ИИ, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, Сремска Митровица, 2004.
Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, Сремска Митровица, 2006.
Ђорђе Момчиловић, Златне нити заједништва (Хроника Голубинаца), Нови Сад, 1983.
Документација Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица